REDAKCIJA

REDAKCIJA

Akuzativ

Alberto Manguel: IDEALNI ČITALAC

Idealni čitalac je pisac neposredno pre zapisivanja reči na stranicu. Idealni čitalac ne rekonstruiše priču: on je iznova stvara.

Idealni čitalac ne sledi priču: on učestvuje u njoj.

Čuveni program Bi-Bi-Sija o dečjim knjigama uvek je počinjao pitanjem voditelja: “Jeste li se udobno smestili? Onda da počnemo”. Onda da počnemo. Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac.

Svetog Jeronima prikazuju nagnutog nad njegovim prevodom Biblije, u osluškivanju reči Božje. Idealni čitalac mora da nauči da osluškuje.

Borislav Pekić: REFORMA ŠKOLSKE NASTAVE

Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.

Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.

Što je to - fašizam?

Autor: Mathias Wörsching

Ni fašizam ni teorije o njemu ne postoje u singularu. Onoliko koliko je raznovrstan fašizam, toliko su raznovrsni i (spoznajni) interesi pri njegovu istraživanju. No pritom je pojam “fašizma” previše često degradirao na puku političku borbenu etiketu bez stvarnog analitičkog sadržaja. Nasuprot tome – i s obzirom na itekako realne aktualne prijetnje njegova ponovnog uspona u doba duboke ekonomske krize – krajnje je vrijeme da se ponovno pokrene ozbiljno fundirano razmatranje kako samog pojma, tako i postojećih teorija fašizma.

Danilo Kiš: ZAŠTO PIŠEM?

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

 

Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ?
Paris: Le Journal Libération, 1985

Mišljenje, nepoželjno zanimanje

Piše: Ivan Pilić
 
Nesumnjivo je da živimo u društvu koje je izvor velikog broja 'sofisticiranih' zala. To se događa jer većina ljudi nije sposobna ili ne želi razmišljati svojim glavama, nego je to prepušteno drugima. Ako slučajno mala skupina ili pojedinac razmišlja onda ih se percipira kao izvor straha i hitno im treba „skratiti noge“. Gledajući unatrag razvidno je da su ljudi koji su razmišljali nastupali proročki u svome vremenu (naravno, nisu bili shvaćeni), dok mi sada svoje suvremenike koje misle smatramo opasnima i štetnima.

Erich Fromm: REVOLUCIONARNI KARAKTER

Ako se osvrnemo na pojam revolucionarnog karaktera, mogli bismo početi s onim što smatramo da revolucionarni karakter nije. Sasvim jasno, revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama. To je upravo ono po čemu se razlikuju ponašanje i karakter u Frojdovom dinamičkom smislu. Različiti razlozi mogu navesti bilo koga da učestvuje u revoluciji, nezavisno od toga šta oseća, ukoliko deluje za revoluciju. Ali sama činjenica da on deluje kao revolucionar govori nam malo o njegovom karakteru.

Nema objektivnih kriterija za pravljenje nacije

Snježana Kordić - "Jezik i nacionalizam"

Imajući u vidu potpunu dominaciju naracije nad znanošću na južnoslavenskim prostorima, ne čudi što je većini ljudi na Balkanu nepoznata činjenica da »je nacionalnost subjektivna a ne objektivna kategorija — ona se ne može ’objektivno’ konstatirati ili mjeriti« (Mappes– –Niediek 2005: 14). Drugim riječima, nije objektivno zadato zašto bi netko bio Hrvat ili Srbin ili Bošnjak ili Crnogorac. Koliko god naracija uvjeravala u suprotno, neosporno je da »ne postoje objektivni temelji za nacionalnost. Empirijsko istraživanje otkriva da su sve nacije — kao nacije — umjetne konstrukcije« (Greenfeld 2001: 663). Uslijed tih spoznaja je »odavno s pravom prevaziđeno shvaćanje o postojanju navodno ’objektivnih’ kriterija za određivanje neke nacije« (Clewing 2001: 394).

Fredy Perlman: Deset teza o prodiranju egokrata

I

Egokrata – Mao, Staljin, Hitler, Kim Il Sung – nije nesrećan slučaj, anomalija ili erupcija iracionalnosti. On je personifikacija odnosa na kojima počiva vladajući društveni poredak.

II

Egokrata je inicijalno pojedinac, poput bilo kog drugog pojedinca: nem i nemoćan u vrtlogu društva bez zajedništva i komunikacije, žrtva spektakla, tog „neprestanog govora vladajućeg poretka o sebi samom, neprekidnog monologa samouzdizanja, autoportreta tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života.“ (Debor) Odbijen spektaklom, on žudi za „oslobođenjem ljudskog bića, koje je u isto vreme i društveno biće i čovečanstvo.“ (Kamat) Kada tu žudnju počne da ispoljava u praksi, tamo gde radi, na ulici, svuda gde spektakl otima svu njegovu ljudskost, on može da postane buntovnik.

Imati manje, živeti bolje

Autor: Miroslav Ružica

Da li je vreme da našu opsesiju ekonomskim rastom, kao jedinim i ultimativnim reperom napretka čovečanstva odložimo u ropotarnicu istorije? Dugotrajna globalna kriza zaoštrila je potrebu da se o tržištu i tržišnoj ekonomiji ponovo promisli u jednom širem društvenom kontekstu.  Postojeći fokus na tehnološki razvoj, rast društvenog proizvoda i socijalni inženjering treba da ustupi pred novim razumevanjem prosperiteta i njegovog značenja za ljudski život.

Kako kriza odmiče, a vidljivijeg oporavka nema na horizontu, ikona našeg doba – ekonomski rast - postaje predmet sve ozbiljnije kritike, zalaganja za reviziju, ali i meta prividno paradoksalnih zahteva za njegovo ukidanje.

Emma Goldman: Tragedija ženske emancipacije

Počinjem s priznanjem: bez obzira na sve političke i ekonomske teorije, koje se bave temeljnim razlikama među različitim skupinama ljudskoga roda, bez obzira na klasne i rasne razlike, bez obzira na sve umjetne granice između ženskih i muških prava, smatram da bi se ta razlikovanja mogla na jednoj točki sresti i prerasti u jednu savršenu cjelinu.

Pod tim ne mislim predložiti mirovni ugovor. Opći društveni antagonizam koji je zahvatio danas cijeli javni život, stvoren silom suprotstavljenih i proturječnih interesa, smrvit će se u komadiće kad preustroj našeg društvenoga života, zasnovan na načelima ekonomske pravde, postane zbilja.

AkuzatiV - Online magazin

Back to top