Autor: Marko Marjanović

Svako je jednom čuo priču o misterioznom Teslinom oružju. Mit govori o tome da je Nikola osmislio i napravio oružje toliko moćno da ne postoji armija ni država koje mogu da mu se suprotstave. Pošto je Tesla bio miroljubiv čovek, ispred snage i destruktivnosti svog oružja se i sam uplašio i odlučio da svet nije spreman da poseduje takvu silu. Dalje legenda govori da je on taj „zrak smrti“ uništio ili sakrio. Ako se distanciramo od teoretičara zavera i ljudi koji su stvarno posvetili život pronalaženju Teslinog oružja, ja mislim da sam ga pronašao. Ozbiljan sam. Mislim da sam ga video.

Privijate se uz bližnjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem nije drugo do vaša rđava ljubav prema sebi samom. Vi tražite spas a kod bližnjeg od vas samih, pa biste da to još nazovete vrlinom: ali ja providim vašu »nesebičnost«. Ti je starije nego Ja; Ti je osveštano a Ja još nije: čovek se dakle privija uz bližnjeg. Ja vam ne velim da ljubite bližnjeg. Pre vam još savetujem da bežite od bližnjeg, i da ljubite najdaljeg! Više nego ljubav prema bližnjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema budućem; više još nego ljubav prema čoveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta sablast što za tobom skakuće, brate moj, lepša je od tebe; zašto joj ne daš svoju put i svoje kosti? Ali ti se nje plašiš, i bežiš k svom bližnjem.

Vi ne možete da izdržite u društvu sa vama samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav a sebe da pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdržati u društvu sa svakojakim bližnjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije. Vi pozovete svedoka kad ste radi da o sebi lepo govorite; pa kad ste njega zaveli da dobro misli o vama tada i sami dobro mislite osebi. Ne laže samo onaj koji govori što zna da ne zna, nego više još onaj koji govori što ne zna da zna. Tako govorite vi o sebi jedni drugima, i obmanjujete sobom svoga suseda. 

Autor: Vuk Perišić

Ima nečeg postapokaliptičnog u bosanskohercegovačkim prosvjedima. Margaret Thatcher je svojedobno izgovorila provokativnu misao da ‘društvo ne postoji’. Bosanskohercegovački prosvjedi su joj naknadno, nehotice i u ironičnom obratu dali za pravo. U Bosni i Hercegovini društvo doista ne postoji. Ono je, ako je ikada postojalo – a možda i jest – ubijeno.

Kao i druge tvorevine nastale na tlu bivše Jugoslavije, Bosna i Hercegovina niti je zamišljena kao društvo niti je trajala kao društvo, kao zajednica građana u kojoj se zbiva svekolika ekonomska, politička, kulturna i individualna interakcija. 

Autor: Hrvoje Jurić

Slobodno vrijeme (kao dokolica) nije rezultat nerada ili nerad sâm, nego zaseban i autonoman entitet. Pogrešna je predodžba da sloboda znači „slobodu-od rada”. Sloboda je „sloboda-za rad”. Ili za „ne-rad”, također.

1. teza: Slobodno vrijeme nije besposlica, nego dokolica.

Slobodno vrijeme je do te mjere ideologiziran pojam da tek uz veliki napor možemo doći do izvornog pojma “slobodnog vremena”, a to je – dokolica. Slobodno vrijeme kao dokolica sasvim je drugačije od slobodnog vremena koje se poima kao besposličarenje ili nezaposlenost. Slobodno vrijeme je preduvjet svake duhovne aktivnosti, bilo da se radi o filozofiji (za koju se, i povijesno-filozofijski, kaže da je “nastala iz dokolice”) ili o umjetnosti ili o nekoj drugoj vrsti “duhovne igre” koja (na ovaj ili onaj način) barata s realitetom pritom ga neizbježno mijenjajući. Štoviše, slobodno je vrijeme preduvjet samo-ostvarenja čovjeka, pa i sâmo ostvarenje čovjeka.

Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992)

U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje – intenzivnije.

Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje je nemoguće stvarno saznavanje, i premda sazrevamo van nje, u mreži mnogostrukih odnosa, iskustava.

Samoća, kao najdublje iskustvo, omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u funkciju.

Ali pravi život, ta funkcija, koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo onamo odakle smo je uzeli – iz stvarnosti, preko samoće, opet u stvarnost.

Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu. Ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio.

Refleksija i čin (delo) lice su i naličje našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti, ili čak potpuno je lišiti jednog od njih, znači živeti pola života.

"Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha..."

  

Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije
On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije
Trava raste iz njegovog imena i spas
Jedini je budan a samo je glas
Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva
Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva
Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961)

Naši zakoni nisu opštepoznati, oni su tajne male plemićke grupe koja nama gospodari. Mi smo uvereni u to da se ovi stari zakoni tačno primenjuju, ali ipak je krajnje mučno osećanje kad tobom vladaju zakoni koje ne poznaješ. Ja ovde ne mislim na različite mogućnosti tumačenja niti na štetne posledice koje nastaju kad samo pojedinci smeju učestvovati u tumačenju, a ne ceo narod. Te štetne posledice možda uopšte nisu veoma velike. Zakoni su toliko stari, stoleća su se trudila oko njihovog tumačenja, pa i to tumačenje je verovatno već postalo zakon, mogućne slobode prilikom tumačenja postoje, doduše, i danas, ali su vrlo ograničene. Osim toga, plemstvo očigledno nema nikakva razloga da prilikom tumačenja ne dozvoli da ga vodi lični interes na našu štetu, jer zakoni su od samog početka utvrđeni radi plemstva, plemstvo se nalazi izvan zakona, i upravo zbog toga zakon kao da se isključivo predao rukama plemstva. U tome, naravno, ima mudrosti - ko bi sumnjao u mudrost starih zakona? - ali ima i muke za nas; to je, po svoj prilici, neizbežno. 

Autorka: Sanja Vasić

Kai Dikman, glavni i odgovorni urednik jednog od najvećih medija u Nemačkoj, Der Bilda, ima to (ne)zadovoljstvo da svaki dan kad ide na posao prolazi pored svoje slike koja se prostire preko četiri sprata zgrade konkurentskih dnevnih novina u susedstvu. Svako bi bio naročito ponosan na ovaj "znak pažnje" osim u slučaju kada je ta pažnja usmerena na onaj ponos, takoreći muški. Muški polni organ gospodina Dikmana prostire se duž cele zgrade jednog od samo nekoliko medija u čitavom svetu koji posluje na principu kooperative. Ova, po mnogo čemu posebna novina, na naslovnoj strani objavila je vest kako je “Kai Dikman operativnim putem uvećao svoj polni organ”, a kao aluziju na mnogobrojne degutantne naslove u Bildu. Dikman je, naravno, tužio TAZ (Die Tageszeitung) i proces izgubio uz objašnjenje da, “ako se sam toliko puta pozivao na slobodu medija šireći neistine, ovog puta i sam mora da malo istrpi”.