Populizam kao poredak karakteriše izvesna otvorenost za “vertikalnu pokretljivost” ne samo “kadrova”, nego i “ljudi iz mase”. U tome je i glavna razlika prema poznatim sistemima totalitarizma (staljinizam, fašizam i nacizam) koji su bili zatvoreniji i rigidniji prema onima koji se – ideološki, politički i socijalno – ne uklapaju u vladajući poredak. I njima, raznim ideologijama, strankama, medijima, nevladinim organizacijama, u populizmu je prepušten izvestan prostor, što je nezamislivo za autentični totalitarni sistem. Taj prostor je širi i tolerancija veća ukoliko je jezgro režima stabilnije, a sve uži kada je i sam režim ugrožen. Populizam kao pokret, a još više kao poredak, počiva na osobenom savezu interesa malih i velikih, sitnih i krupnih, koji srazmerno svojoj moći grabe svoj deo ratnog plena. Kao što je nekada fasada samoupravljanja skrivala razne uzurpacije vlasti i imovine, tako sada tu ulogu ima nacionalistička retorika preko koje se prepoznaju “prijatelji” i “neprijatelji” a koja skriva razbojništvo i lopovluk.

U svemu sam se zadržao u manjini. Ponekad mislim, da sam živeo u bilo kom vremenu, živeo bih u manjini. Ima tu jedna matematički dokazana istina. Većina ljudi koji spekulišu na berzi nisu u pravu, ali to uporno rade iako gube novac. Dakle, 90% ljudi gubi novac na berzi, 10% zna šta radi. Baš tu gde vlada materijalni interes koji treba da opomene ljude da nisu u pravu, ništa ne pomaže. Većina nikada nije u pravu. To je istorijska istina.
...

Ja volim da mislim o politici. Tako sam navikao. Imam nekakav stalni unutrašnji monolog. Često ne dođem ni do kakvog zaključka, ali ima nešto što sam primetio: sa ovom sredinom složim se na svakih deset godina. U međuvremenu se uopšte ne razumemo. Ali posle deset godina dođemo na isto. Kada posmatram ovo okruženje, imam utisak kao da gledam kroz neku vodu, okean kroz koji se istina vrlo sporo probija.
...

Ima još nešto čega sam naučio da se čuvam. To je taj binarni model mišljenja. Ili si za ili si protiv. Ništa u životu nije tako jednostavno. Sve je mnogo komplikovanije. Retke su situacije kada možete da odgovorite sa da ili ne. Zauzmi stranu, zauzmi stav, a pritom se onim što je problem bavi samo onoliko koliko koristi tvojoj strani i tvom stavu.
...

Sve što ima da se kaže – neko je već rekao. Moja logika je da vredi govoriti samo ako je tumačenje originalno, ako predstavlja neki drugi pogled na stvari.

Esquire, oktobar 2013.; pescanik.net

Autorka: Iva Ušćumlić - Gretić

Ljudi su emotivni kad je u pitanju smrt. Emotivni smo kad odlaze slavni. Razlozi su, naravno, osobni. Zaboravili smo na ono slavno Memento mori, sjeti se da ćeš umrijeti, i onda nas neke „velike“ smrti potresu do dubine. Osobno – i nevezano uz ovaj tekst – imam teoriju po kojoj veliki ljudi, umjetnici, znanstvenici, jednostavno veliki ljudi čime god se bavili, toliko blještavo, potpuno, urlajuće žive da je jednostavno nemoguće zamisliti da ih jednoga dana neće biti. Oni su život sam i kad odu – a to je neminovno, svi na ovom planetu imamo vrijeme ulaska i vrijeme izlaska, s tim da ovo potonje nije definirano – imamo osjećaj kao da iza sebe ostavljaju golem procjep. Kao da možeš rukom proći kroz tu pukotinu koju su iza sebe ostavili.

O AKTUELNIM DILEMAMA VEZANIM ZA GMO GOVORI PROF. DR MIODRAG DIMITRIJEVIĆ, POZNATI GENETIČAR SA POLJOPRIVREDNOG FAKULTETA U NOVOM SADU

AKUZATIV: Dosta je kontroverzi oko GMO, kakvo je Vaše mišljenje o realne opasnosti vezanim za GMO? 

- Ja lično ne bih da ulazim u "kontroverze", samim tim što su kontroverze. Što se tiče kontroverze vezane za zdravstvenu bezbednost, mislim da nije dokazano van opravdane sumnje da su GM proizvodi zdravstveno bezbedni, pa time nema potrebe da našu konvencionalnu hranu "obogaćujemo" ili zamenjujemo GM hranom. Ako razmatramo "kontroverzu" uticaja na životnu sredinu, mislim da GM organizmi predstavljaju potencijalni rizik, koji je tim opasniji jer je ireverzan i permanentan. "Kontroverza" da li nam treba, ili ne, je najjednostavnija. Ne treba nam. Zašto bi konvencionalnu proizvodnju hrane, gde držimo domaću nauku i tehnologiju i seme i proizvodnju, zamenili time da nam neko daje seme, bez tehnologije? 

Ono što primećujem jeste da danas svako nalazi da je kompetentan da bude likovni kritičar i da je glavni kriterijum za sud o vrednosti nekog umetničkog dela kritičareva dnevna soba – sakralni prostor u kome je centralno mesto namenjeno TV-u, dok se na zidovima panoramski prostiru umetnička dela koja slave lepotu i uzvišenost šarenog cveća u staklenoj vazi, na policama se ređaju jeftina izdanja dekorativnih knjiga a na bakteriološki ispravnom podu se igraju dekorativna deca.  E pa dragi moji, umetnost odavno nema dekorativnu funkciju već postavlja pitanja koja vaši dekorativni mozgovi nisu u stanju da postave. A nisu u stanju zato što su sistematski godinama zaglupljivani. Da, vi ste krpe koje nisu u stanju da postave jedno obično „Zašto?“. Zašto je Danijela Tasić izabrala figuru raspeća? Šta je ona time htela da kaže? Koja pitanja otvara njen rad?

Stanislav: Bogati, Radovane, o čemu se radi u toj zavrzlami? Ja nikako da pohvatam sva slova. Znaš, od juče ne kupujem novine. U novinama sve brzo piše - nikako da ih pročitam… Šta rade ti silni policajci?

...

Radovan: Uvek se radujem kad neko sa sela uspe. Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme. Bio je poslednja sirotinja. Da je išao u školu, išao bi bos. Nije imao prebijenog dolara, sve dok se posle dve velike pljačke nije obogatio. Opljačkao je jednu banku i jednu robnu kuću trulih kapitalista, i, onda, pare uložio u “sistem bele tehnike i rashladnih uređaja za pustinjska vozila – Džordž end kompani”. Jebi ga, ko ne reskira, taj ne profitira.

Nitko sa sigurnošću ne može suditi tko je u pravu a tko u krivu, tko je bliži istini, ili koji je najbolji način da se ostvari najveće dobro za sve i svakoga. Sloboda spojena s iskustvom jedini je način da se otkrije istina i što je najbolje, a ona ne može postojati ako se niječe sloboda mogućnosti pogreške.

Ali kad se govori o političkoj slobodi, a ne filozofskoj, nitko ne misli na metafizičku utvaru apstraktnog čovjeka koji postoji izvan kozmičke i društvene okoline i koji, poput kakvog boga, „može učiniti što god poželi“ u apsolutnom smislu tog izraza.

Kada se govori o slobodi, govori se o društvu u kojem nitko ne bio mogao ograničiti svog bližnjeg bez suočavanja sa žestokim otporom, u kojem, ponajviše, nitko ne bi mogao ugrabiti i upotrijebiti kolektivnu moć da nametne svoje želje drugim pojedincima i grupama koje su izvor te moći.