Duško DOMANOVIĆ

Duško DOMANOVIĆ

Književnik, Novi Sad

  • Published in UGAO

Jedan Porfirije je morao biti raščešljan

Nakon višenedeljnog mukotrpnog i simbolično plaćenog zasedanja, većanja, mozganja, rešavanja najtežih logičkih zagonetki od Zenona do Milojka Pantića, Republička radiodifuzna agencija, na čelu sa predsednikom Saveta tog erotsko-pravoslavnog tela, spartanski građenim Goranom Karadžićem, izrazila je svoje duboko i potresno nezadovoljstvo činjenicom da u “spornoj emisiji na TV Pink”, a koju je vodio počasni član nekoliko uglednih evropskih kazamata Kristijan Golubović, nije bilo “još mladih slikara”, koji bi, zajedno sa pomenutim naivnim umetnikom, mogli kompetentnije da sagledaju probleme savremenog slikarstva i time ih, na jednom ljudskijem, razumljivijem i manje akademskom jeziku no što je Golubovićev, približe širokom srpskom auditorijumu gladnom znanja kao takvog, te i znanja u vezi sa istorijsko-umetničkim stremljenjima. (link)

Jesenja bajka

Gospodin Zlatić spava na velikom, belom dušeku, ograđen s nekoliko metalnih opruga što se oko njega uzdižu poput odbrambenog zida, umotan je u kaput od crne čoje i, kad bi ga neko samo pogledao, sigurno bi ga podsetio na pijanistu izgubljenog u nekom budućem svetu bez muzike. Iznad glave mu svira platan kroz koji se katkad ušunja kap kiše iz loše zakrpljenog oktobarskog neba, on se malo promeškolji, uvuče se još dublje u kragnu, odakle mu viri tek kuštrava, zagasitocrna kosa što se mokra povremeno zabelasa na neonskom danu ulične svetiljke. Nečiji koraci promiču toliko blizu njegovih zgrčenih kolena, da se ponekad uplaši da će ga zgaziti, onda se seti da je okružen svojim metalnim vojnicima, pa nastavi da sluša vetar i šljapkanje po barama, sve dok ponovo čvrsto ne zaspi. 

  • Published in UGAO

Ne znam, dakle postojim

Kolumna ,,HLEBA I CIGARA"

Jede i puši: Duško Domanović

Ne znam da ću uskoro napuniti trideset četiri godine, iako još od dvadesete IMAM bore da to i dokažem, mada bi daleko validniji dokaz bila kuća, ker i klempavo dete. Ne znam da živim u državi koja ne zna da ja postojim, iako me se, nekakvim čudom, sasvim uredno seti kad treba da mi otme danak, u krvi il’ parama, svejedno. Ne znam da živim u gradu u kom vazda gladne drvoseče seku moje drveće, ubeđujući me da beton lepše miriše; u gradu u kom iz istog tog betona rastu deca koja u desetoj jedu lepak, u petnaestoj trodone, u osamnaestoj urlaju na fudbalskim tribinama, a u tridesetoj siluju rođene majke, ubijaju za sto dinara, stoluju u javnim preduzećima, umiru sa iglom u ruci ili skaču sa petnaestog sprata, nadajući se da će mrak koji će ih dočekati biti manje crn. Ne znam da se bogu mole oni koji su onomad boga na krst razapeli. Ne znam da crkva u ime istog tog boga ruši kafane i od gladnih usta otima zemlju na kojoj ne ume ni detelinu da poseje. Ne znam da popovi dečacima skidaju nevinost u blindiranim automobilima i hotelima sa pet zvezdica. Ne znam da medije drži ista ona fukara koja je ne tako davno uvozila Rumunke i Poljakinje, pozivala na klanja, bacala mi bombe na glavu, prelepljivala predizborne plakate preko smrtovnica. Ne znam da isti ti mediji naplaćuju debeo reket od znojavih politikanata, kako bi, zauzvrat, znoj znojavih mirisao na lavandu, umesto na govna. Ne znam da sindikalci, članovi nevladinih organizacija, nezavisni novinari, promašeni pesnici, politički analitičari, feministkinje, pobožni gajdaši, anarhisti, antiglobalisti, teisti, ateisti, Srbi, Nesrbi, Kurta i Murta, u četiri stotine besplatnih kvadrata češu svoja međunožja i štancuju saopštenja o globalnom zagrevanju i lokalnoj politici za oprane pare u svotama za koje bi normalnom čoveku u nenormalnoj zemlji davnih dana otkinuli glavu i bacili je u kontejner. Ne znam da Kurta i Murta odavno jašu naporedo, tek povremeno menjajući kljusad, da budala pomisli da je bar jednom od njih dogorelo. Ne znam da za burek, kiriju i duvan petnaest godina radim na crno, paralelno u deset firmi koje se bore za prava radnika. Ne znam da ću dugove bogu, narodu i neprijateljima ovim tempom otplatiti otprilike do 2080-te, kada ću, prema slobodnoj računici, i u penziju otići. Ne znam da u mom komšiluku živi penzioner koji mi svakog jutra traži cigaretu i pedeset dinara. Ne znam da moji najbolji prijatelji jedu bajat ’lebac na dvanaest mesečnih rata i sanjaju more. Ne znam da se moji roditelji, nakon četrdeset godina prosipanja sopstvene džigerice po prašini, raduju kad uspeju da otplate ratu za drva. Ne znam da plaču svake večeri posle odgledane serije, kad shvate da su od mesa svog, od jetre svoje, od krvi svoje napravili kućerinu koja će posle njih ostati prazna, jer im je sin otišao u pizdu materinu, da iščeprka komad smisla, komad života, a postao neprimećen pesnik, lažov, propalica, alkoholičar, isfrustrirana deponija potrošenih živaca koja se godinama ne smeje i zna da je to što bi neki smehom nazvali tek histerija bespomoćnog stvora koji nema snage da ubije, ni sebe, a ni druge. Ne znam da književni časopisi objavljuju one sa književnim poreklom i neknjiževnim strinama i kumovima. Ne znam da nijedan od četrdeset izdavača kojima sam poslao rukopis svoje knjige isti neće nikada pročitati. Ne znam da će najprestižnije književne nagrade dobiti govna koja dižu dva prsta prilikom svakog naručenog glasanja, koja ne umeju da sroče ni sopstvenu biografiju, koja nijedan pošten pekar ne bi zaposlio. Ne znam da i levi i desni struju za električne pendreke i električne stolice proizvode iz iste reke, samo na suprotnim obalama, i da zdušno i zajednički u nju seru, bacaju plastične kese, zarđale „smederevce“ i mrtve pacove, da potruju one koji bi nizvodno tek da speru malter sa sebe, nakon dvanaest sati rmbačenja na gradilištima zgrada u kojima će se levodesni onlajn boriti za stari izgled fejsbuka, za napuštene gorile, za moje neotuđivo pravo da mislim isto kao i oni. Ne znam da novinski urednik, koji mi je prvobitno predložio da u tastaturu izvrištim barem nevidljivi delić svega onoga što i samu mogućnost proklamovane nepatvorene ljudskosti na svim nivoima retardirane hijerarhije sveta, od Leskovca do Etiopije, u samom startu čini nemogućom, ovo nikada neće objaviti, jer on ne zna da ja ne znam da će govnjive strukture radije poseći čitavo stablo no granu na kojoj sede i da će, uprkos svim zakonima fizike, stablo pasti, a grana ostati doveka da lebdi, makar na metar iznad dometa mojih, a bo’me i njegovih ruku. Ne znam da od svega onoga što ne znam mogu svakoga dana po jedan „Rat i mir“ ispovraćati. Ne znam... 

Ne znam. Jer, to je jedini način da živim, to je jedini način da postojim. 

 

Kako sam moralno propao u želji da sačuvam posao

Sve je počelo sasvim slučajno, i ni sam više ne znam kada sam se tačno zapitao o delotvornosti i posledicama mojih postupaka. Ako se to uopšte može nazvati postupcima. Najpre je ličilo na jednostavnu podudarnost, neplaniranu, nezlonamernu svakako, na puku koincidenciju događanja, tako čestu, kako u kolektivnoj istoriji jednog naroda ili čitavog sveta, tako u sitnim a paralelnim životima ljudskim. 

Moje bolesti su moje najčistije svetinje

Čovek koji jednog dana shvati da je ne baš juče navršio godine u kojima su se gotovo bez izuzetka poubijali svi pesnici koji su to uistinu bili, a da uprkos tome nije odmakao dalje od početka, katkad ni od same zamisli o početku, u retkim trenucima kad bi uspeo da je koliko-toliko u sebi zaokruži i pretvori makar u mogućnost mogućnosti, elem, takav čovek se, svakako, ukoliko želi da ostane normalan, ili da takav barem postane, mora zapitati šta je to pošlo naopako, je li uistinu trebalo skrenuti levo kod Albukerkija, jesu li zvona uopšte za nekim zvonila i ko je jadnu decu Samerhila ubedio da su slobodna, te da, u skladu sa svim narečenim, zapne iz petnih žila vetrovima nabujalog mozga, ne bi li bar naslutio dokle sežu koreni njegove emotivne osakaćenosti, mentalne neuračunljivosti, socijalne retardiranosti i opšteljudske isfrustriranosti i hendikepiranosti. Pokušavajući da i sam pronađem odgovore na neka od pomenutih pitanja, pustio sam šareno klupko mojih bolesti da se odmotava samo od sebe, sputavano tek mojom prećutanom željom da se negde zaustavi, kako se ne bi ispostavilo da je ama baš sve bilo greška. Klupko se najzad zaustavilo, i to u mom najranijem detinjstvu, a odgovor koji sam dobio, a kome moram verovati nemanje nego kakvom čarobnom ogledalu, bio je krajnje poražavajući, zastrašujući: početak svih mojih kasnijih neizlečivosti pada u isti onaj dan kad mi je debela Anđa pomogla da se pridignem nakon što sam preko školske ograde geknuo o beton i odr'o kolena i guzicu kroz nove, tek kupljene, a već zauvek upropaštene pantalone. Bio je to prvi dan mog prvog razreda, a već tada je sve otišlo u kurac, iako to sve do danas nisam ni naslućivao. Danas, svakako, ne umem da opišem šta sam u tom trenutku osećao, iz ove perspektive bih svašta umeo da izmislim, ali ono što je najrealnije i najpre moguće jeste da sam mislio samo na povratak kući i na to da će me majka, zbog pocepanih pantalona, garant odvaliti od batina. Kako god, život je mogao da počne, kao što je i red sa svim što jednom treba i da se završi.

Pošteni nalazač posla

Jedan čovek pronašao posao, pa odlučio da, kao svaki pošten nalazač, isti vrati vlasniku. Otišao do obližnjeg javnog preduzeća, te pokucao direktoru na vrata.

- Dobar dan, je li ovo vaš posao? - upita čovek.

- Jeste! Zapravo, nije moj, nego moje svastike, ali to vam je isto, porodična vrednost, znate. Kako ste ga pronašli?! - otpozdravi direktor ushićeno.

- Preko veze - odgovori čovek.

- Bogu hvala i nebesima! Već sam mislio da sam ga zauvek izgubio! A tražio sam ga u svim oglasima sveta! Mogu li nekako da vam se odužim? Jeste li za kaficu? - upita direktor.

- Hvala, ne treba ništa, to je bila moja građanska dužnost - odvrati čovek. Posle je prodao račun za struju upola cene i ceo dan se častio šampitama.

 

Jedan čovek, jež i seks

Jedan čovek već godinama verovao da je ostario i da je sa njegovim seksualnim životom zanavek svršeno, te se vremenom s tim saznanjem potpuno pomirio. No, kad se najmanje nadao, a kako to obično i biva, dogodi se čudo, kakvo samo život smisliti ume. Jednog jutra, elem, čovek se probudi i, na svoje ogromno iznenađenje i oduševljenje, shvati da je - jebao ježa. Tu čovek zapali cigaretu, zadovoljno povuče nekoliko dimova, te se švalerski protegne u krevetu, kao u stara, dobra vremena.

"Važno je samo nikad ne odustajati", zaključi čovek veselo, te ustade da poturi lavor pod jednu rupu u plafonu, iz koje je kapala topla, prolećna kiša.

Mnogo godina kasnije, nakon njegove smrti, ova srećna priča je prenošena s kolena na koleno, u trenucima kada bi svet ogrezao u malodušnost, a ljudi se bojali da se dobri dani nikada vratiti neće.

Zbogom, Hemingvej

Prišivši treću zlatnožutu crtu na levi džep maslinasto-zelene bluze, iako zvanična komanda još nije bila stigla, ali stvar je gotova, šta tu ima da se čeka, poručnik Višić je, nepojmljivo-veštom, bezmalo nadčovečanskom akrobatikom, tog vedrog i prijatno toplog subotnjeg oktobarskog jutra, glasno mutirao u kapetana Višića, što je u njegovom sistemu vrednosti bilo jednako osvajanju Kilimandžara, ili barem najviše bukve u selu, iz kojeg ga je pre petnaest godina ispratio otac, da postane muškarac, junak i ljudina, da se najebe majke izrodima, te da brani i sveti nejač svetskom nepravdom potlačenu, što će reći da postane sve ono čemu ja nisam bio ni nalik istog tog oktobarskog jutra, dok sam u njegovoj kancelariji jecao i ridao pred nervnim slomom, ponašajući se kao poslednja pičketina, bruka za slavne pretke i sramota za časnu vojsku i zastavu kojoj sam imao da poklonim još pet meseci svog bezvrednog života. A na smetlištu u krugu kasarne, trojica vojnika naslonjenih na lopate upijala su sunce u prljave uniforme i glatko izbrijana lica, dve zelene mačke su se parile, uprkos monopolu koji je na ovaj čin polagao februar, crni ofucani pas je lajao na praznu bocu kokakole, život je prolazio, vreme je stajalo. Novoprišiveni kapetan je i dalje srao, vojnik ne sme da cmizdri, vojska je škola života, ipak sam ja iskusniji, ja sam i psihologiju studirao, doduše nisam studirao, ali sam je proučavao, osećao sam kako mi se u nozdrve uvlači nesnosan smrad, eh što nisam na smetlištu, žalio sam, a kancelarija se sve više ispunjavala kapetanskim govnima, koja su se širila oko njega u koncentričnim krugovima, potiskujući me prema vratima, sve dok me nisu izgurala napolje, sve do WC-a, gde sam konačno, jednu za drugom, spržio tri cigarete, udišući iznenađujuće svež vazduh polurazrušene kabine sa čučavcem. Napolju, ako se tako može reći, to jest u krugu kasarne, mravinjak zelenih dečaka marširao je pistom, zamišljenom kružnom stazom koja nikuda ne vodi, odgovarajući na povremeno "vrlo dobro", složnim usklikom, ili urlikom, "služimo narodu", besprekorno-uzaludno dočaravajući bezumnu mašinu za proizvođenje ujednačenih koraka, koja je pre nepunih petnaest minuta, po želji jednog proćelavog lika imala bezbroj puta da na sav glas ponovi "mi nismo normalni". Oko tri popodne, po isteku radnog vremena, doduše kako za koga, kapetan Višić je napustio zasranu kancelariju, prošao kroz hodnik, sišao niz stepenice, ostavljajući govnjiv trag za sobom, ušao u kantinu, izderao se na nepravilno vezanu pertlu, uštinuo kantinerku za dupe, popio multivitamin, izišao iz kantine, prošao preko piste, srdačno pozdravio pukovnika koji ga nije primetio, javio se vojniku na prijavnici, išetao na ulicu, naoštrio pogled, dodatno učvrstio korak, usiljeno klimnuo glavom na zajebavanje dece i za petnaest minuta našao se tik uz groblje, u iznajmljenom stanu, koji je bio tek privremeno rešenje, dok mu "država lično" ne dodeli novo nameštenje i novu kuću u prestonici, sa novim regalom, kablovskom televizijom, kompletom priručnika za obuku mladih vojnika i novim udobnim krevetom, za razliku od troseda na kome se upravo izležavala njegova žena, staklena i čedna, bezmalo netaknuta, mirišljava, još uvek mokra, čitajući šareni časopis i pušeći dugačku cigaretu u prostoriji u kojoj se neće pušiti dok je on živ, odgovarajući mu rutinski na pitanje šta ima za jelo sa nosi se u kurac, što ne jedeš u menzi, otvori slobodno frižider, i koliko puta sam ti rekla da mi ne ulaziš u kuću u toj smrdljivoj uniformi, ne mogu nedelju dana od tebe da izvetrim, uvukla mi se govna u tapete, na šta je on samo stidljivo ćutao, slušao tridesetak sekundi, otišao u kupatilo, skinuo uniformu, obukao trenerku, spakovao uniformu u kesu, izneo kesu na terasu, vratio se u sobu, nesigurno poljubio ženu u rame, saopštavajući joj da ide da se prošeta, ona se sa gađenjem izmakla, ne odgovorivši ništa, nastavljajući da čita šareni časopis i puši dugačku cigaretu čiji je dim pratio kapetana do ulaznih vrata izišavši zajedno sa njim nazad na ulicu.

Dnevnik o Crnjanskom

Opet sam se zaljubio u Crnjanskog. Od njega sam tugu nasledio. Jezik jablanova naučio. On mi je kiše u dane ulio. Cele noći oka sklopio nisam. Ne znam da li sam pokraden, ili sam, tek tako, prosuo sve što sam imao. Ne sećam se gde sam sve bio. Iz poslednje kafane su me izbacili. Odbio sam da izađem, zahtevajući da me zamole. Nisu me zamolili. Onda sam gazio po barama, desnom rukom pridržavajući levu, koja je bila malo natekla. Taksista mi je drsko naredio da bacim cigaretu. Rekao sam mu da stane i, zalupivši jako vrata, nastavio peške. Mislim da mi je nešto opsovao. Sreo sam neke devojčice. Nešto su pevale i prošle kraj mene. Žena od oko pedeset godina kopala je po kontejneru. Pred ulazom u zgradu, dva čoveka su u tišini ispijala pivo. Ništa se nije čulo. Samo povremeno šuštanje mokrog lišća pod mojim nogama. A proleće je.

Čitulja za Strahinju Nenadića

Tog jutra, kao i svakog prethodnog u poslednjih pet, deset, ili možda petnaest godina, nije se sećao, a nije mu bilo ni važno, Strahinja Nenadić se probudio tačno u sedam i petnaest, počešao međunožje, protegao se zadovoljno, hitro ustao, razmrdao vrat, uradio dvadeset sklekova, a kada je otišao na pišanje, primetio je u ogledalu čudnu promenu na svojoj glavi, naime njegova kosa postala je zelena. Šta da se radi, ravnodušno pomisli Strahinja, kao da je tu nešto važno da li je glava zelena ili žuta, uostalom neko je sigurno hteo da ispadne ovako, šta ja tu mogu, izgovori poluglasno, sebi u bradu, sa kojom je bogu hvala sve još uvek bilo u najboljem redu.

AkuzatiV - Online magazin

Back to top