Borislav Pekić: O SMRTNOJ KAZNI

Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva – civilizacija je smrti.

Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan stupanj kolektivnog samoubistva. Smrtna kazna je pravno protivurečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu.

Detaljnije...

Borislav Pekić: REFORMA ŠKOLSKE NASTAVE

Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.

Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.

Detaljnije...

Borislav Pekić: O usamljenosti i slobodi stvaralaštva

Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992)

U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje – intenzivnije.

Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje je nemoguće stvarno saznavanje, i premda sazrevamo van nje, u mreži mnogostrukih odnosa, iskustava.

Samoća, kao najdublje iskustvo, omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u funkciju.

Ali pravi život, ta funkcija, koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo onamo odakle smo je uzeli – iz stvarnosti, preko samoće, opet u stvarnost.

Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu. Ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio.

Refleksija i čin (delo) lice su i naličje našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti, ili čak potpuno je lišiti jednog od njih, znači živeti pola života.

Detaljnije...

Čovek je govorio, Bogovi ćutali. I to znači može.

-    Nisam Simeon. Noemis sam. Na Argu bejah, po Runo plovih, ali kriv nisam. I ako jesam, krivac nisam ni prvi ni glavni.
-    Drskosti li, gle, bezbožniče!  - reče Persefona. - Ta ko je onda kriv, pašče?
-    Bogovi!
    Had sleže ramenima. Otpisao me je, pomisli Noemis. Vreme je da posle ove herojske gluposti i sam sebe otpišem. Da se mrtvim proglasim i već osuđenim, pa tako i slobodnim. Nekros ke elefteros - mrtav i slobodan. U savezu sa svojom sudbinom. Vreme je za heroizam, za herojske uha - haj reči i tušta i tma ljudskih propasti. Ali, šta mari, teliose, završilo se!
    Stupi nekoliko koračaja prema Bogovima i upravi ruku prema Persefoni, kako i ona učini kad ga optuži.

Detaljnije...

Borislav Pekić: AUTOCENZURA

Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti - njen rak. I kao što je, bar prema izvesnim teorijama, rak virtuelno svojstvo samog života, bolest od koje potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top