Negde na svetu ima još narodâ i stadâ, ali ne kod nas, draga braćo: u nas ima država. Država? Šta je to? Evo! Otvorite uši, jer ću vam sada reći svoju reč o smrti narodâ. Državom se naziva najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno, i laže; a evo ova laž gmiže iz njegovih usta: »Ja, država, ja sam narod.«

Idem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, iz zemlje u kojoj je prognano, uništeno, izbrisano sve što je takozvanom čeveku duha ikad pružalo zadovoljstvo, a ako ne zadovoljstvo, onda bar mogućnost da sledi svoju egzistenciju, iz zemlje u kojoj izgleda vlada još samo najprimitivniji od svih nagona, onaj za održanjem, i u kojoj se i najmanji zahtev takozvanog čoveka duha u začetku guši. U kojoj korumpirana država i isto tako korumpirana Crkva zajedno vuku onaj beskrajan konopac koji su pre više vekova s najvećom bezobzirnošću i u isto vreme sasvim prećutno obavili oko vrata tog slepog i odista glupog naroda koji su njegovi vladari zbilja zatočili u njegovoj gluposti.  U kojoj se istina gazi, a laž sa svih zvaničnih mesta uzdiže kao jedino moguće sredstvo za sve ciljeve.

Sagledavajući razvoj srpske države i saveza u kojima se ona pojavljivala u modernom dobu više je nego primetan trend da se sama država identifikuje prema nosiocu vlasti u datom istorijskom periodu. Dakle, određeni vlastodržac prefiks je kojim se državi određuje mesto u vremenu, kao i njena sudbina. Ovim načinom jasni su smer i priroda kako vladavine, potpuno personifikovane, tako i politpsihološkog nastrojstva građana, koji sebi dopuštaju da ne budu neprikosnoveni suveren svoje države, te time i svojih života. 

Još jednom je izvesni događaj, čija se nesmiljena najava u većinskoj Srbiji doživljava kao apokaliptičarska tendencija zamaljskog šar(m)a, dobio oznaku zbivanja „visokog bezbednosnog rizika“. I još jednom je država pokazala silu da zabrani, ali ne i moć da zaštiti ili odbrani osnovna ljudska prava. Da, još se jednom u noću prikrivenoj varijanti „održala“ kompresovana – short version – Parada  ponosa u Beogradu. I glave su, kako tvrdi režim, sačuvane. Ali samo zato što im nije dozvoljeno da se po dnevnom svetlu na ulicama promole. Tim načinom im se svakako šalje nedvosmislena poruka da tako treba i da ostane. 

Protivljenje izvjesnih političkih organizacija i grupa novom Zakonu o medicinski pomognutoj oplodnji zanimljivije je no što se čini na prvi pogled. Nije riječ samo o rutinskom sukobu vlasti i oporbe u zakonodavnom procesu. Na djelu je jedna tvrdoglava i dosljedna upornost koja ne propušta ni najmanju prigodu za nasrtaje na ljudska prava i udobnost, u konkretnom slučaju - na pravo na majčinstvo.