U Novom Sadu 9. maja, u okviru manifestacije "Ritam Evrope", nastupa Marky Ramone, legendarni bubnjar kultnog «njujorškog» benda Ramones, sa svojim sastavom Marky Ramone's Blitzkrieg. Branislav Smuk,  gitarista grupe "Zbogom Brus Li",  je za Akuzativ napravio ekskluzivni intervju sa jedinim preostalim živim članom Ramones-a.

Ove godine punite 57 godina. Da li vam to otežava turneje kao što je ovogodišnja?

Marky Ramone: Nije teško da sviraš ako održavaš kondiciju, trudiš se da ostaneš čist i vežbaš svaki dan. Ljudi mojih godina rade na gradilištima ili u fabrikama. Turneje nisu toliko naporne, nema šanse!

Povod za koncert u Novom Sadu je Dan pobede nad fašizmom i dan koji obeležava početak stvaranja moderne Evrope. Da li vas to na neki način dotiče?

Marky Ramone: O da! Mrzim fašizam. Dobro je da obeležavate datum kao što je 9. maj, drago mi je da učestvujem u njegovoj proslavi. Demokratija je pravi put, nije savršena ali je bolja od diktature.

Zanima li vas uopše ideološki aspekt bavljenja muzikom?  

Marky Ramone: Za mene je muzika samo muzika. Političari su plaćeni da se bave politikom a ne muzičari. 

Nadam se da će set lista na novosadskom koncertu biti ista kao na solo nastupima, pošto je u pitanju vrsta manjeg festivala? Koje pesme ćete svirati?

Marky Ramone: Koncert u Novom Sadu je prvi na turneji. Neću vam reći koje ćemo pesme svirati, to će biti iznenađenje. Hitove sigurno nećemo izostaviti. Sa pevačem kao što je Andrew W.K. budite sigurni da ćemo rasturiti koncert.

Pretpostavljam da mlađi članovi benda prave žurke posle koncerata. Da li im se ponekad pridružite?  

Marky Ramone: Ne znam šta rade ostali članovi benda. Ja posle koncerta obično idem u hotel da se istuširam i malo da odspavam. Mladi ljudi u tim godinama i treba da partijaju, zašto da ne? 

Zbog čega su po vama Ramones-i prestali da sviraju? Prezasićenost, narušeni međuljudski odnosi ili nešto treće ... 

Marky Ramone: Jednostavno je došlo vreme da prekinemo. Bili smo dobri, imali smo puno odličnih koncerata, svirali smo i putovali skoro 30 godina. Zajedno smo odlučili da je vreme da stanemo. Dobro je znati kada treba da se zaustaviš. Sada je vreme da uživam u «novom» životu. 

Puno se priča o odnosu Joey-a i Johnny-ja i njihovim nesuglasicama izazvanim različitim ideološkim ubeđenjima.

Marky Ramone: Zapravo njih dvojica nisu imali različite poglede na svet. Ne može svako da razmišlja na isti način. Povod njihovog sukoba bila je devojka a ne različita ubeđenja. Razgovarali su kao i svi drugi.  

Da li ćete imati neke specijalne zahteve na bini i u bekstejdžu kao što to obično imaju veliki muzičari vašeg formata? 

Marky Ramone: Ne znam šta drugi zahtevaju. Mi nemamo specijalne zahteve, samo one uobičajene: voda, peškiri, neka hrana, udoban hotel i to je to.

(Intervju je dobijen nesebičnim posredstvom novosadskog SKC-a)

Gotovo je nemoguće da umetnici ostanu zastakljeni pod svojom aurom i da sakriveni od «radosti» spoljašnjeg sveta koncipiraju svoje ideje. 

Još od samih početaka popularne muzike napaćeni crnci su sa raskršća delte kukali za svojom slobodom. Šaroliki hipici nakvašeni LSD-jem slavili su jednakost, prirodu i zamišljali svet bez država koje podstiču na ratove. Pioniri art improvizacije Velvet Underground su nas cinično upozoravali na razne devijacije i paranoje koje zatiču mlade na surovom asfaltu Nju Jorka. Popularna muzika se vremenom granala na mnoštvo podvrsta i uticaj raznih ideologija počeo je sve više da zahvata šarolikost njenih stilova.

Njegov Maribor je ,,tak fejst nor". Tamo je rođen 1958. godine. Posle povrede u srednjoj školi nije se više mogao baviti košarkom pa je, kako je rekao u jednom intervjuu, ostao bez smisla života. Vrlo brzo ga je opet pronašao, kad je na moru opazio koliko uspeha imaju tipovi s gitarama. Od tada se počinje aktivnije baviti  muzikom, a danas je iza njega značajna karijera tekstopisca, pevača i muzičara. Okušao se i u sferi književnosti. Nedavno je izašla njegova knjiga ,,Druga žena u haremu”. Za sebe kaže da je ,,nekada bio najtalentiranija ljenčuga”, a da je danas ,,neumorni radnik". O tome svedoči i činjenica da je u poslednje dve decenije skoro svake godine izdavao album, često sa sasvim različitim muzičarima i u drugačijim žanrovima. Njegova najpoznatija grupa je svakako Lačni Franz, a posle nje osnivao je bendove zanimljivih naziva: Ambasadorji užitka, Orkester Adijo pamet, The Gypsy Swing Band, Cover Lover. Tokom karijere prošetao se kroz razne vrste muzike, rokenrol, swing ("gipsy swing"), etno, šansona... 

Bluz je poezija i uteha tužnih ljudi. Poeziju stvaraju izgubljene ljubavi, nedostajanja, zvuci gramofonskih ploča u praznim sobama, papir potrošen na pisma koja nikada nisu poslata. Bluz je slika „Ranjenog anđela“ Huga Simberga, osećanje bola, poslednje nade, ljubavi, smrti, večnosti i jedne „Dame koja peva bluz“.

Bluz je Billie Holiday. Tuga. Nasilni muškarci u njenom životu. Propali brakovi. Narkotici i alkohol. Njena bolnička soba. Nepregledni hodnici i stubišta sa zidovima okrečenim u zeleno i miris hlora u vazduhu. Prazan krevet posle njene smrti i otvoren prozor. Pocepana istorija bolesti. 

Ne volim turbo-folk, ali ne volim ni kolače od sira, što ne znači da ti kolači nisu nekome ukusni. Istina je, doduše, da se kolači od sira ne vozaju uokolo u Range Roverima, da nisu kičasti, nekulturni, istina je da kolači od sira ne promoviraju niske strasti, plastiku, tupoću, konzumerizam, alkoholizam, voajerizam, kurvaluk, lobotomiju... Zbog svega toga, više cijenim kolače od sira i ljude koji vole kolače od sira, od ljudi koji vole turbo-folk. Poprilično jednostavna formula.