Parkiranje

„Pješaci sačinjavaju veći deo čovečanstva. Više od toga – njegov bolji dio. Pješaci su stvorili svijet. Oni su sagradili gradove... Oni su raširili kulturu po cijelom svijetu... A kada je sve bilo gotovo... Pojavili su se automobilisti... Počeli su da gaze pitome i pametne pešake.“

(Iljf i Petrov, Zlatno tele)

  

  Kada sam došao (iz Banata) da studiram u Novi Sad, bilo je to početkom tekućeg milenijuma, u gradu nije bilo javnih parking mesta koja su namenjena za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom. Takvih parking mesta danas ima dosta u gradu, ne znam da li ih je dovoljno, ali ih ima. Ona su poznata među građanstvom kao „mesta za invalide“ ili „parkiranje invalida“ (sic!). Priznajem, ja ih nikada nisam koristio da malo posedim na njima, niti me je neko tu uparkiravao, uglavnom sam parkirao automobil.

  Osobama sa invaliditetom je neophodan ovakav parking za automobil iz više razloga. Ako za kretanje koristite invalidska kolica ili štake na običnom parking mestu zbog gustine parkiranja ne biste mogli dovoljno da otvorite vozilo kako biste uspešno i bezbedno prešli iz automobila u kolica ili izašli i oslonili se na štake. 

  Kada završite to što ste naumili i zbog čega ste parkirali, ako ste  na redovnom parking mestu, obično je da se neko toliko blizu parkira da vrata kola jedva mogu da se otvore. Ako koristite invalidska kolica i ovo vam se desi, preostaje vam samo da se pomolite da će se taj neko vratiti brzo i da nije kojim slučajem došao iz treće smene i prilegao da zasluženo prespava dan.

  Ova, za naš tekst interesantna mesta, redovno se nalaze blizu ulaza u institucije/zgrade ispred kojih su obeležena. Razlog ovome jeste taj što se osobe sa invaliditetom često otežano kreću, pa da se ne bi bez potrebe iskušavale. Tu je i razlog bezbednosti – ako se parkirate na velikom parking placu, daleko od ulaza u željenu ustanovu i ako za kretanje koristite invalidska kolica, velika je verovatnoća da vas oni koji se isparkiravaju neće videti i moguće je, daleko bilo, pregaziti.    

  Pre ere ovih mesta nije bilo ni ljudi koji su ih zloupotrebljavali, a sa obeležavanjem mesta dobili smo i chauffeur-e koji se, kršeći pravila i dobre običaje, parkiraju na njima, iako su dobrom voljom Proviđenja pošteđeni iskustva života sa invaliditetom.

  Da pojasnim, na tim mestima bi trebalo da se parkiraju samo vozila koja su na odgovarajući način označena (plava nalepnica sa garijem-u-kolicima). Osoba sa invaliditetom ne postupa pravilno ako taj parking koristi u neoznačenom vozilu. Na primer, ja kada se vozim u prijateljevom automobilu, insistiram da se parkiramo na običnom parking mestu, kako ne bismo dovodili sugrađane u nedoumicu.

  Imamo, dakle, automobilistu koji po sili statističkih zakona nema invaliditet, nema ga ni svastika njegovog kuma, ali on privučen ovom pogodnošću i komocijom bez griže savesti parkira svog četvorotočkaša (tako ih zovu u televizijskim emisijama koje se bave automobilizmom i u časopisima sa istom temom) na „slobodnom“ mestu.

  Unapred opraštam svakom ko ovo radi u hitnom slučaju, u žurbi ili zbog nekog velikog problema, ali složićemo se, u najvećem broju slučajeva radi se o običnoj bahatosti i anticivilizacijskom gestu.

  Pošto smo rekli da u kolumni nećemo samo jalovo kritikovati a da ne predložimo neko rešenje, evo pokušaja rešenja. Moj predlog je da se proširi broj potencijalnih korisnika ovih mesta, recimo da ih po sili nekog gradskog prava mogu koristiti i lekari i medicinske sestre koji idu u kućne posete, babice i naravno vozila hitne pomoći. Tako ćemo proširiti krug onih kojima je stalo da ta mesta ne budu zloupotrebljavana i opravdati (ako je to uopšte potrebno dodatno pravdati) ozbiljnije kažnjavanje uzurpatora.

  A za kraj vam prenosim poruku koju je autor jednog teksta na istu temu, u Americi, uputio svojim sugrađanima koji se parkiraju na mestima koja su rezervisana za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom, a nemaju invaliditet, niti prevoze osobu sa invaliditetom:

 GLUPOST NIJE INVALIDITET. PARKIRAJTE NEGDE DRUGDE! 

Naše mišljenje jeste da je možda preterano, ali neka ipak ne bude prećutano.

 

Goran MILOVAC

Profesor istorije, Novi Sad

Latest from Goran MILOVAC

AkuzatiV - Online magazin

Back to top