Izmisliti sebe

„Je l’ da, vi ste antifašisti...?!“ 

Kondukter i kontrolor GSP-a su me pogledali zabezeknuto, ispadale su mi brošure o antifašizmu na blatnjav pod autobusa. Hajd’, čik, kaži da si fašista, je l’...

„Znate, žurim u Skupštinu Grada, trebalo bi da govorim na tribini... uskoro će Dan borbe protiv fašizma i rasizma, pa obeležavamo... evo, ovo sam ja pravila...“ i tutkam brošure  kondukteru u ruke… ,,znate... tribina NIKAKO NE MOŽE DA POČNE BEZ MENE“ i sve se smeškam, jako sam važna, jako - u pizdu materinu: ,, ... ne mogu početi bez mene, samo... nemam para za kartu... mogu li da sednem ?“

Kondukter i kontrolor me i dalje zabezeknuto gledaju, pa jedan u drugog, i klimnu glavom.

Sedoh. Mislim, zemljo otvori se i progutaj me! Čitav sam taj dan stopirala, 80 km sitne kiše i magle. Bez dinara u džepu već danima, banka je zadržala novac na svom računu (kapitalistička bagra), ni ta sića od honorara što je zaradim, s mene pa na uštap, ne može da mi legne u novčanik. Uzgred, imam neki dečiji novčanik kupljen u kineskoj radnji, količina novca koji zarađujem taman u njega stane - džeparac.

Muka mi je. Od nemaštine. Od hladnih zidova, praznog frižidera, neplaćenih računa, pozajmica koje ne vraćam. „Pozajmi mi hiljadu evra, biću ti večita dužnica“.

Plače mi se. Kondukter i kontrolor zaviruju u brošuru i pomalo zaviruju u mom pravcu. Smeškaju se, verovatno misle da sam ludača. O, sasvim moguće... i u Sarajevu, pre dva meseca, dok mudrujem nešto sa tzv. bine, nogu podignutih na stolici jer su mi cipele pukle i puštaju vodu (na sreću, ne vidi se da sam izuvena) „nacionalizam je...“ a sve mislim da na kraju govorancije uputim apel prisutnima da, ko god da ima višak zdrave obuće, ostavi je kraj ulaza kao humantirani prilog, meni – mudrijašici onolikoj. Ili, kada zovu sa „Slobodne Evrope“ da kažem šta mislim/mo o opsadi Gaze... ooo, mislim; pa sručim mišljenje paleći cigaretu koju sam konfiskovala prijateljici, histerično razmišljajući kako da kupim i hleb i cigarete i da se vratim, 80 km do kuće.  Za Bliski Istok me duboko vezuje Zid plača. No, to nisam izgovorila.

Ti, patetična jedna. Ti, nedostojno samosažaljiva. Ti plačljiva... Kroz mrak izbija Skupština grada, izlazim iz autobusa (otirem tragove suza) i ulazim.

I nešto sam rekla, na zadatu temu - nasilje, nacionalizam, mnogo nacionalizama i mnogo nasilja... Neki mlad svet u sali, i govorim, govorim ... i osećam kako se sa mene ljušti  ogorčenost siromaštva, da je važno razvejati zablude, da je važno... oh... šta je važno zapravo?! I dok govorim o „kasnom srednjem veku kao kolevci svih nacionalističkih mitova, jer je to ujedno i vreme nastanka građanske klase...“, dok se ljušti sa mene ogorčenost, nalepljuje mi se sujeta... Zapravo je važno da ja govorim ?! JA.

Stidim se. Prokleta sujeta. Visoki zidovi sale se obrušavaju na mene, da li neko primećuje?! Šta sam to rekla? Kako sam rekla? Zašto sedim ovde i smatram & ukazujem,  ja, priučena jedna, ja, bez gaća na guzici, ja, nadmena...?

I prilazi visoka, mlada žena, savršeno ofarbane kose (moja farba je izbledela pre tri meseca, a još pre šest je bila viđena za obnavljanje & izgradnju za smisleniji oblik frizure), negovanih šaka (ja sam u autobusu izgrizla nokat srednjeg i domalog prsta), skupo obučena (ja sam u: skajanim, blatnjavim čizmama moje najmlađe sestre i u njenoj suknji, u rolci komšinice Ane, u kaputu druge sestre, sa šalom koji mi je poklonila najmlađa tetka, sa torbom koju mi je poklonila drugarica, a ni za gaće nisam sigurna da li su moje jer je druga prijateljica, prespavavši kod mene, ostavila nešto veša) i kaže: „Baš ste lepo govorili na tribini...“. Uz širok osmeh.

„Hvala“ promrmljah, i stisnuto se nasmeših, da mi se ne vidi rupa od nedostajuće trojke i četvorke, gore-levo.

I stidim se, opet. Zbog siromaštva, zbog sujete, zbog zavisti koju osećam prema visokoj mladoj ženi, zbog spiska stvari koji mi je u trenutku zahvaljivanja prošao kroz glavu (kako to izgleda kada odeš na manikir & pedikir, i kada imaš svoja kola, i znaš da voziš i imaš novac za benzin, i imaš novac da kupiš svojoj deci kvalitetnu hranu, i kvalitetnu obuću, i kada ne padaš u histeriju kada početkom meseca deci  kupuješ mesečnu kartu za GSP, i kada možeš da im proslaviš rođendan  I DA, ČAK, KUPIŠ I NEKI POKLON, A NE SAMO TORTU, naravno, onu najmanju... kako ?).

“...Onetta there in the corner stand, and wonders where she is and, it's strange to her some people seem to have everything... She works hard for the money, so hard for it honey, she works hard for the money, so you better treat her right...” izbija odnekud stari disko hit Done Samer...

Da li bih izdala ... za sigurnu platu i penzijsko i zdravstveno?! O, da! Samo mi niko ne nudi.

Dakle, povrh svega sam i licemerna.

AkuzatiV - Online magazin

Back to top