Kriza kao (trpno) stanje srpskog društva

Pre 14 godina sam se u svome diplomskom radu bavila, između ostalog, fenomenom i pojmom krize, a u svrhu pojašnjavanja urušavanja  jugoslovenskog društva. Pisala sam tada da se krizna stanja u širem smislu reči vezuju za „momente”,  „periode” ograničenog vremena trajanja, sa tendencijom njegovog daljeg skraćivanja i zapaženim uticajem „opšte volje”. Pisala sam tada da se kriza kao stanje kod nas modifikovala u krizu kao našu dugoročnu stvarnost; da su  njena dejstva, uticaji i posledice u tolikoj meri pogubni da se izlaz iz lavirinta skoro i ne vidi.

Danas, od svih definicija krize koje sam tada navodila, najprimerenijom (obzirom na vremensku distancu i posledice koje su društvene i političke turbulencije proizvele u Srbiji) mi se čini ona Karla V. Dojča, američkog politikologa, koja kaže, parafraziram, da ukoliko se ponašanje (loše po sistem) nekog aktera, unutar sistema, ne promeni u vremenskom tesnacu, kao posledica nastupa veliko oštećenje sistema. To smo i dobili - ozbiljno oštećen politički sistem i njemu primereno, razoreno društvo. Dakle, nerešavanje ozbiljnih političkih i društvenih problema dovelo nas je ovde, danas. Zašto je problem nesagledivo veći i ozbiljniji danas nego li je to bio pre deceniju i više? Uzroka je mnogo, ali bi se uopšteno moglo reći da danas, kao proizvod nerešavanja tih i takvih problema imamo  politički sistem koji se zasniva na političkoj moći i volji nekolicine ljudi, a ne na vladavini zakona. Sa druge strane, imamo izmučeno, iscrpljeno društvo 20-godišnjim konstantnim osiromašenjem, ne samo finansijskim, već ako ne i najvažnijim vrednosno-moralnim sunovratom, čije ćemo posledice gledati (ali i trpeti) još dugo. Na našem primeru se vidi da uvek može još gore i još dublje.

Ono što posebno fascinira jeste sposobnost ovog otuđenog političkog sistema da se reprodukuje (kao sila , moć i volja) istina u svojoj negaciji, ali ipak reprodukuje, i to na štetu društva koje obrnuto srazmerno tu sposobnost gubi. Danas imamo situaciju gotovo potpune nepropusnosti političkog sistema prema društvu, ono živi kao samostalan organizam, ali samo naizgled. Suštinski, to je tiranski, parazitski organizam, koji raste i hrani se, u potpunosti na leđima društva i njegovih obespravljenih građana (ili pak podanika?). Taj se odnos, država - društvo zaista može vrlo plastično objasniti kroz biologistički pristup i na primeru odnosa parazit-domaćin. Sličnost odnosa je gotovo frapantna. Čak bi, taj odnos, zaista mogli nazvati pravim-obligatnim, permanentnim odnosom, obzirom na odnos parazita prema domaćinu (parazit živi u potpunosti na račun domaćina). Parazit uzima od domaćina sve, a ne daje mu ništa zauzvrat (skoro pa da je tako!). Skoro sve vrste parazita imaju veliki i vrlo otporan podmladak. Da nije tako, paraziti bi se zatrli. Kao kod životinja i ovde imamo situaciju da se zbog dugog parazitiranja (države) narušava zdravstveno stanje domaćina (društva). Imamo li bolesno društvo?

U prošlosti, nisam bila pristalica  biologističkih pristupa u objašnjavanju  društvenih i političkih procesa i pojava. Međutim, kako se srpski politički sistem sve intenzivnije ogoljeva u svom funkcionisanju i reprodukovanju, kako se degeneriše u svom odnosu prema društvu - više i liči na neku, da prostite, trihinelu. Tako se i pristup sam od sebe nametnuo. Da nastavim sa parazitskim oboljenjima? Ili da odem sa svojim futurističkim projekcijama malo dalje u budućnost… međ' pacove? Ili pak da konačno krenemo da se lečimo i trihinelu držimo pod kontrolom?

AkuzatiV - Online magazin

Back to top