Ivan Čolović: Balkan - Teror kulture

Rat u ime kulture

Izabrani narod, kao neka vrsta kolektivnog kulturnog junaka evropske, ako ne i svetske civilizacije, ima zadatak da brani svoju dragocenu ekskluzivnost, ali i obavezu da se u svetu bori, pa makar i ognjem i mačem, za pobedu autentičnih kulturnih vrednosti. Evo dva primera iz proteklog rata u bivšoj Jugoslaviji koji pokazuju kako ta obaveza može da bude shvaćena i ispunjena.

Neposredno posle operacije “Oluja”, u kojoj je hrvatska vojska proterala iz Krajine većinu srpskog stanovništva, list Arena objavio je (11. avgusta 1995) specijalni broj posvećen tom događaju. U više tu objavljenih priloga rat između Hrvata i Srba predstavljen je kao sukob između kulture i varvarstva. Tako se u jednom tekstu opisuje ulazak hrvatske vojske u Petrinju, u grad za koji se kaže da je za vreme dok je bio pod srpskom kontrolom “bio pretvoren u svinjac”. Nekulturni i lenji Srbi potpuno su zapustili Petrinju, tako da je i sat na glavnom trgu bio u kvaru. “Jadni bili”, piše novinar Arene, “nisu obraćali pažnju na sat”.

Inspiraciju za ovakav portret svojih nekulturnih neprijatelja novinari Arene mogli su da nađu u člancima koje je list bosanskih Srba Javnost – u broju objavljenom 22. jula 1995, dakle, dvadesetak dana pre slavodobitnog specijalnog izdanja Arene – posvetio pobedničkom ulasku Mladićeve vojske u Srebrenicu. U jednom od tih članaka takozvano oslobođenje Srebrenice slavi se kao čišćenje “jedne mrlje na karti”. Reč je o mrlji zaostalosti, primitivizma i nekulture muslimanskog stanovništva Srebrenice i o vraćanju tog grada u civilizaciju posle ulaska Mladićevih vojnika. Zahvaljujući njima “Srebrenica se slobodno provetrava”, objašnjava novinar, “ali je vazduh još uvek težak i neprijatan, natopljen mirisom ustajalosti. To su iza sebe ostavili ljudi koji ne vole široke i otvorene prozore i ulice”.

U oba ova primera pozivanje na kulturnu superiornost pobednika služi tome da se zločinačko ubijanje i proterivanje civilnog stanovništva predstavi kao nasilan, ali prikladan i efikasan metod podizanja nivoa civilizacijskih standarda na teritoriji koju su pre toga zaposedali ljudi na nižem stupnju kulture od pobednika. U istoriji krstaških ratova u ime kulture taj metod je poznat pod imenom “konačno rešenje”.

Preziranje naroda u ime kulture

Međutim, žrtve ratobornih nacionalističkih kulturtregera nisu samo drugi, drugi narodi, druge kulture, druge vere. Njihova bogomdana misija širenja jedine autentične kulture i jedine prave vere ostvaruje se takođe, ako ne i najviše, na štetu sopstvenog naroda. Pokret za nacionalnu kulturu često znači proganjanje nedovoljno nacionalno svesnih ili nacionalno disciplinovanih sunarodnika, posebno onih koji su prihvatili standarde heterogene i otvorene urbane kulture. Još veći gnev nacionalističkih kulturtregera izazivaju široke mase stanovništva koje ne pokazuju zadovoljavajući stepen privrženosti tobožnjim nacionalnim tradicijama i vrednostima, nego se, nedostojne pripadnosti izabranom narodu, povode za stranim uticajima, za zapadnim modama. Ili, što je još gore, prihvataju kao svoju narodnu kulturu s orijentalnim crtama. Govori proroka nacionalne kulture puni su lamentacija u stilu O tempora, o mores. Kako kaže jedan od njih, Srbi su “mnogo površan”, “moralno labav”, “neprosvećen, nedovoljno vaspitan narod», narod “sklon zaboravu”, koji “živi u plićacima” i “voli vulgarnu muziku sa neukusno odevenim pevaljkama”. Tako kritički i s toliko podcenjivanja o Srbima ne govore ni njihovi najljući neprijatelji u inostranstvu. Nije zato ničeg čudnog u tome što se ratoborni rodoljupci najlakše odlučuju da u ratu žrtvuju svoj narod. Njihova nemilosrdna ljubav prema narodu slična je ljubavi surovih učitelja prema đacima o kojoj govore ovi Blejkovi stihovi (u prevodu Slobodana Đorđevića):

Znaće deca u buduće dane, Ove gorke čitajući strane, Da je bila u doba što minu, Slatka ljubav jednaka zločinu.

U ime politike

Ovaj kratki prikaz nekih slučajeva u kojima se ratoborna nacionalistička politika poziva na kulturu – polazeći tobože od uvažavanja kulturnih identiteta i razlika, da bi u stvari legitimisala svoje hegemonističke težnje – vodi nas pitanju modela odnosa između kulture i politike koji odgovara ciljevima demokratskog i tolerantnog društva. Prema nekim mišljenjima, politika demokratskog i civilnog društva, politika mira i tolerancije mogla bi da nađe oslonac u jednom obrascu kulture u kome se kulturne raznolikosti posmatraju kao ravnopravni i, pre svega, vitalno međusubno povezani oblici ispoljavanja univerzalnih, opšteljudskih vrednosti.

Ali, hoće li politika zaista biti dobra zato što će se zasnivati na nekom dobrom modelu kulture? Da li je uopšte potrebno i poželjno da se demokratska politika temelji na kulturi i da se na nju poziva? Povoda da se o tome razmišlja s najvećom skepsom ima više nego dovoljno. Na primer, u retorici današnjeg režima u Srbiji poslednjih godina javlja se jedan novi tip kulturnih referenci. Posle završetka rata u Bosni, ovaj režim sve češće svoju kulturnu legitimaciju – koja se u prethodnom peridou svodila na pozivanje na nacionalne svetinje i tradicije i na oživlljavanje nacionalističkih mitova – traži u deklarativnom vezivanju za modele humanističke i čak antinacionalističke kulture. Tako su se u retorici režimskih glasila pojavili, uporedo sa i dalje za nju važnim govorom mržnje, i neki moralistički i pacifistički tonovi.

Umesto traženja prave kulture za pravu politiku, možda treba poći od stava da vrednosti kulture, kao ni istine religije, ne predstavljaju čvrst temelj demokratski shvaćene politike. Umesto politike sa jemstvom u kulturi, u ime kulture (kao i umesto one u ime Boga), potrebna je kultura politike, potrebna je kultura bavljenja javnim poslovima u polisu, navikavanje građana na preuzimanje odgovornosti za političke poslove. Potrebno je da se razbije stereotip o politici, rasprostranjen posebno među intelektualcima, prema kome je politika nastavak kulture drugim sredstvima, polje časti i slave rezervisano samo za odabrane sinove naroda, istovremeno narodne pesnike, narodne iscelitelje i narodne vođe. Politika, međutim, ima svoj autonomni raison d’etre. Neke stvari treba uraditi upravo u ime politike.

Ivan Čolović; Iz knjige Balkan – teror kulture, Biblioteka XX vek

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top