,,Danga" Radoja Domanovića

Dan je protekao mirno, bez trzavica. Uveče je večerao, popio čašu vina, čačkao zube, iskoristio sve svoje građanske slobode, uzeo knjigu da bi se uspavao, i onda-san. Koliko je sam san bio čudan, toliko ga je zaprepastilo saznanje da on, dobar, poslušan, koji uzdrhtalom rukom uz osmeh salutira otpalom policijskom dugmetu, može da sanja tako.

U snu je posrtao kroz hladnu, snežnu noć, penjao se i padao po klizavom, uskom drumu. Gole grane su mu parale kožu čim bi ga dotakle. Bauljao je neznano kuda. Neobična noć je trajala nestvarno dugo, možda čitav vek.

Stigao je u nepoznat grad. Od krčmara je saznao kako u tom mnogoljudnom gradu žive mirni građani odani vlasti i kmetu, ali iz drugih gradova dolaze nekakvi probisveti i svojim idejama navode stanovništvo na zlo. Da bi se zaštitili i razlikovali od vucibatina sa strane, kmet je predložio da im se udari na čelo danga... 

Baš kad su pošli prema pijaci, pripovedač je začuo fijuk biča i ugledao sjajno obučenog višeg pandura kako jaše drugog, vrlo bogatog, običnog građanina. Iznenadilo ga je što je to sasvim uobičajeno u toj nepoznatoj zemlji.

 -To je usluga otadžbini, koju ne može i ne ume svaki narod da ceni- rekao je mehandžija.

Prvo je trebalo izabrati časništvo zbora zbog skorašnjeg žigosanja. Jedni su predlagali Talba, drugi Kolba čije su vrline i hrabrost svima bili poznati. Češće su ga jahali velikaši i udarali bičem nego druge, a on je sve podnosio bez jauka. Sam Kolb je predložio Klearda, mladog čoveka koji mnogo obećava jer ga je sam kmet već tri puta jahao.

 - Hvala vam, braćo, na ovako visokoj pažnji i počasti koju mi danas jednodušno ukazaste. Vaše nade koje su položene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi se narodnom željama u ovako važne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko držim. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na čelo. Jest, to su muke koje ne može svako podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i za dobro nas, njihovih potomaka - izjavio je Kleard.

Jedino se pobunio iznemogli starac.

  - Deco, otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede smežurane obraze i padoše na belu bradu - meni je teško, skoro ću umreti, ali mi se čini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina, i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski...

Starca su svi napali, proglasili ga kukavicom, vukli su ga i udarali. Jedva ga pustiše zbog starosti.

Sledećeg dana se ceo grad okupio pred sudnicom. Neke majke su donele malu decu da i njih žigošu ropskim, odnosno, počasnim žigom ne bi li deci obezbedile bolji položaj u državnoj službi, kasnije, kad odrastu. Svi su se gurali, pljuvali, psovali, otimali da što pre stignu da službenika u belom i prime žig. 

Za vreme žigosanja neko jaukne, neko zastenje. Talb se derao kao magarac, Kleard se obrukao jer je zastenjao. Junaštvom se istakao neki Lear. Zatražio je dva žiga i nije ni glasa pustio. Oni koji su odbili žig, bili su prezreni od svih.

Slušajući pohvale u pripovedaču se zapenuša junačka krv: ,,I naši su stari junaci umirali na kolju za slobodu; i mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu i viknem: Udarajte deset žigova, a ne samo dva!"

Taman da činovnik prinese žig, pripovedač se trgne i probudi iz sna. Bilo mu je žao što nije uspeo da potamni Learovu slavu i što je san ostao nedosanjan.

 

(Navodi su iz pripovetke Danga u izdanju Matice srpske i  srpske književne zadruge 1969.)

*****

Radoje Domanović (1873-1908) je tvorac alegorično-satirične priče u srpskoj književnosti. Najsjajniji period njegovog stvaralaštva poklapa se s politički najmračnijim periodom lične vladavine kralja Aleksandra Obrenovića. Od 1897. do 1903. policijski režim u Srbiji ukidao je politička prava i građanske slobode, pretvarao građane u poslušne podanike, savijao kičme slabih i neotpornih, progonio, hapsio, i osuđivao sve što je u zemlji mislilo demokratski i bilo otpornije. Domanović se tada razvio u nepoštednog, jetkog, sarkastičnog satiričara ružnih političkih pojava, tiranije i poslušnih podanika. Jetko i ogorčeno žigoše podlost, i obesnost policijskih činovnika, ograničenost i korumpiranost ministara, njihov kukavičluk i lažno rodoljublje kao i poltronstvo i servilnost građana (Jugoslovenski književni leksikon, Matica srpska, 1971.).

Irena ŠIMON

Profesorica književnosti, Vrbas

AkuzatiV - Online magazin

Back to top