Biljana Srbljanović: O GAVRILU PRINCIPU I MLADOBOSANCIMA

Biljana Srbljanović je proteklih nekoliko meseci pisala dramu o sarajevskom atentatu, tačnije o Gavrilu Principu i Mladobosancima. Drama će biti izvedena u Beču na stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata. 

Poslednjih šest meseci i više, bavila sam se stogodišnjicom Prvog svetskog rata, Gavrilo Princip, Mlada Bosna, da li je to teroristički akt ili nije i uopšte samim fenomenom Mlade Bosne kao skupom angažovanih učenika. To su sve đaci, to su mahom sve maloletnici koji su se osvešćivali već od vrlo ranih razreda gimnazije i koji su imali svoja udruženja pre svega literarna, čitalačka. Gavrilo Princip je bio član tajnog tamburaškog orkestra u kome, by the way, su članovi i muslimani i Hrvati i Srbi i žene i muškarci. Znači, to su neki ljudi koji tada imaju 15, 16, 17 godina, žive u Bosni koja ima sve ukupno šest gimnazija na celu državu. I oni su dovoljno gladni znanja da se dovijaju za knjige, da se nalaze u đačkim menzama, u udruženjima, da se nalaze nedeljom po stanovima tako da napune stan stolicama, da se od vlage kreč odlepljuje sa zidova, gde govore, diskutuju koja vrsta bunta i protesta je potrebna. To su istorijske činjenice i to je jedno ponosno nasleđe koje Jugoslavija ima, insistiram baš na imenu Jugoslavija, a istovremeno sam sad malo pratila baš zbog toga što sam to pisala, pratila sam taj početak čitavog talasa, pošto se, kao što si rekla, završila godina Konstantina i kreće sada godina atentata.

I taj Vidovdan je užasno karakterističan – evo, ovaj Vidovdan sada kao čekamo datum, da li ćemo dobiti ili ne. Pored kosovskog boja, atentata i izručivanja Miloševića, ono što mi je najparadigmatičnije za ovaj trenutak, na Vidovdan je koncert Svetlane Ražnatović. I to je tačno ono gde smo mi došli sto godina posle Gavrila Principa. Istovremeno, imate neke potpuno opskurne istoričare koji su, po prezimenima bih zaključila da su na neki način naslednici porodica tih nekih Mladobosanaca, i tu sada pišu u feljtonima, u nastavcima, podižu jednu strašnu temperaturu, stvaraju narativ u kome lažno optužuju međunarodnu, validnu istorijsku i akademsku javnost, da optužuje Srbiju za početak Prvog svetskog rata. Ne postoji ozbiljan istoričar koji smatra da je Srbija atentatom izazvala Prvi svetski rat. Aristotelova definicija rata je da se zna šta je povod rata, a šta je vrlo često slučajan uzrok. Ali istovremeno postoji jedno potpuno nerešeno pitanje, a to je uloga Mlade Bosne, uloga terorističkog akta u istoriji stvaranja Jugoslavije. I ono što je meni najzanimljivije i najbolnije od svega je što mi se čini da ta pseudonaučna javnost insistira na tome da je to Srbin, Gavrilo Princip Srbin, i da je to akt srpskog samoosvešćenja i srpski nacionalistički pokret u onom najsvetlijem smislu, kako oni to misle.

Gavrilo Princip se izjašnjavao kao Jugosloven, on je na suđenju govorio ‘ja sam Srbo-Hrvat i govorim hrvatsko-srpski’; on je u poslednjim danima kada mu je ruka visila zakačena žicom za rame, koju nisu hteli da mu amputiraju u austrougarskoj bolnici, u zatvoru u Terezinu, poslednjih dana u potpunom ludilu i bunilu je govorio o tome kako se odlično seća da ni kao mali nije bio religiozan. Kada ga je sudija na suđenju pitao ‘da li verujete u Boga’ on se nasmejao.  

Njega je sudija pitao ‘da li ste Vi ubili Franju Ferdinanda zato što je bio pobožan čovek’, on je rekao ‘meni je to potpuno nebitno’. Mlada Bosna je bila antiklerikalna, antišovinistička, jugoslovenska ideja sa velikim emancipatorskim idejama da modernizuje prostore bivše Jugoslavije. Oni su smatrali da su Srbi i Hrvati braća. Glavu mu je razbio austrougarski policajac u Sarajevu kada je išao na demonstracije podrške zagrebačkoj omladini, Luki Jukiću. Jeste da on ulazi u neko svoje polustasavanje, coming of age – ali vrlo rano, već sa 15 godina – kao osvešćeni Srbin. A onda polako i sam svedoči o tome i piše pisma kako sreće nekog Iva Kranjčevića i razgovaraju i kaže ‘mi mislimo sve isto, politički, filozofski, ljudski, mi se isto veselimo, delimo iste knjige, a on je Hrvat, a ja sam Srbin; pa, znači da ta neka vrsta podele ne postoji’. I oni su ljudi nekako srasli jedni sa drugima do te mere da su bili od radikalnih Srba i radikalnih Hrvata jako mnogo optuživani. Pa je on sam svedočio, a to ti ovi što pišu po Politici i Večernjim novostima o istoriji Mlade Bosne, nikad neće reći, neće spominjati njegova pisma gde on kaže kako ga napadaju srpski radikali. To je jedna vrsta ponovnog ubijanja jedne strašno važne ideje, a njihova ideja je bila republika, antiklerikalna, emancipacija žene, pravo glasa ženama, udruženje slovenskih naroda na kulturnom nivou, a zatim i na političkom, i pre svega oslobođenje od tiranije, odnosno okupacije.

Normalno je da se Bosna u tom trenutku, pa i Hrvatska ugledala na Srbiju, jer je Srbija bila prva nezavisna zemlja u okruženju, a istovremeno Srbija naravno ima aspiracije, pogotovo od tih nacionalističkih i najodvratnijih snaga okupljenih oko ‘Ujedinjenje ili smrt’, odnosno Crne ruke, prema Bosni da je pripoji sebi. I sad ti tu imaš Mladobosance koji su Jugosloveni i imaš Crnu ruku koji su Velikosrbi i to je kleš, istorijski sukob koji je meni užasno zanimljiv, na koji način su ti Mladobosanci zapravo iskorišćeni od jedne vrlo retrogradne ideje. Jer, ti kad pogledaš prvih dvadesetak godina 20. veka, imaš preko 40 velikih svetskih vladara koji su ubijeni u atentatu. To je tiranoubistvo i to ne može da se gleda iz današnje pozicije. A oni koji optužuju Gavrila Principa kao teroristu, moraju da shvate istorijski konstekst; da je u istorijskom kontekstu tog doba tiranoubistvo bilo sredstvo borbe za oslobođenje. Oni zaista jesu bili okupirana teritorija i on ima pravo da izrazi svoj bunt i radikalnom metodom, bacanjem bombe, odnosno metkom u onoga koji za njega predstavlja tiranina, odnosno okupatora. S druge strane, ono što je najlepše u Mladobosancima, pogotovo atentatorima, istovremeno znajući da su ideološki, filozofski, na pravom putu, oni imaju jednu strašnu moralnu muku od samog čina ubistva i nasilja. To se sve ovde briše i zaboravlja, ovde se danas, sto godina posle atentata, glorifikuje čin nasilja. Nisam istoričarka, niti sam napisala istorijsku dramu, mene su ti ljudi zanimali kao ljudi i zanimalo me je da vidim iz kakvog miljea potiču neki ljudi kao što su Čabrinović ili kao što je Grabež ili pre svega kao što je Gavrilo Princip ili Danilo Ilić, i kakve unutrašnje sukobe oni imaju u odnosu na svoje političke ideje, kako se razvijaju te političke ideje koje ja potpuno delim.

Da sam živela 1914. ja bih bila s njima i vodila bih istu vrstu polemika koje su oni vodili sa Andrićem; kada Andrić dođe i kaže ‘neka je na čast svim tim Žerajićima’, misli na takođe jednog čuvenog atentantora koji nije uspeo u pokušaju nego se sam ubio – on se ubio, nije mogao da puca – ‘na čast svima njima, ali ja nisam taj, ja ne mogu da pucam, ali ja vaše ideje podržavam’. To su ljudi koji su imali oslobodilačke, emancipatorske ideje a koji su strašno stradali u jednom procesu koji je opet, kako da kažem, legalistički proces. Gavrilo Princip nije osuđen na smrt jer je bio mesec dana mlađi od punoletstva i to je ipak neverovatno, da ti sad odeš, ubiješ nečijeg prestolonaslednika, a onda ti ta država kaže ‘pa, dobro, iako imaš grešku u krštenici’ – po jednoj verziji njegove krštenice on je bio punoletan, a po drugoj je bio maloletan. Oni su izvršili veštačenje krštenice, hej, 1914. godine, i prihvatili činjenicu da je maloletan i nisu ga osudili na smrt nego na 20 godina robije, što se na kraju ispostavilo kao gore pa je Princip polako, lagano umirao u jednoj groznoj muci, a njegova najgora muka je bila što je bio sam, što nije imao s kim da razgovara, što nije mogao da čita i da piše. I onda počinje rehabilitacija Mlade Bosne i Gavrila Principa, a pre svega Apisa, od strane Rankovića, odnosno nastavka Crne ruke – od onog najgoreg što postoji kod nas od 1903., od ubistva Obrenovića, pa do dan danas, do ovoga što je sada ambasador u Kijevu, to je jedna ista tajna organizacija sa jednim istim ustavom, sa jednim istim svetonazorom. To su surove ubice udružene u tajnu organizaciju, tajno udruženje u koje se ulazi, a iz njega se ne izlazi, izlazi se samo smrću; koje ima interese zapisane u svom ustavu, iznad svih interesa države, pojedinca, morala, pa čak i te religije, a čiji su nosioci šefovi tajnih policija od Apisa do dan danas. I to je nemoguće prenebregnuti.

Apis je pre svega bio velika kukavica, preležao je Balkanske ratove a da nisu znali šta mu je. Znaš, kad čitaš pismo njegove sestre koja ga hvali, ona objašnjava kako je mali Dragutin bio divan, ali je bio bolešljiv kao dete, i kako krene rat on padne u krevet. Kako se potpiše mir tako se on pridigne iz kreveta, pa kako dva meseca kasnije kreće drugi rat on mora tad u banju, pa onda Drugi balkanski rat preleži u banji. Pa se pridigne čim se završi i taj rat, i onda postane šef tajne policije.

Stvarno izgleda kao filmski scenario kad pogledaš kako se Mladobosanci odlučuju na ubistvo Franca Ferdinanda. Oni sede po Beogradu, žive tako po nekim stanovima, pa onda ide Čabrinović, uđe u kafanu, u taj ‘Zlatni venac’ ili kako se već zove, ima Gi de Mopasana u džepu. Onda ga gledaju ove komite koji su svi crnorukaši, pa kažu ‘šta, bre, ti to čitaš, evo tebi junačke narodne pesme, evo tebi Ustav Ujedinjenja ili smrt, pa to da čitaš, baci to tamo’. A ovi čitaju Zolu, Tolstoja, Dostojevskog, oni su svi sebi punili glavu Dostojevskim jer je to pitanje da li ti imaš pravo da ubiješ, moralno pitanje iznad svake religije, iznad svake političke dogme. Oni su iskreno ljudi zapitani nad novim savremenim moralom. I sad, ti ljudi sede tako, ti klinci, znaju da nešto moraju da urade jer žele da nešto urade, imaju jednu vrlo čistu ideju i onda stigne anoniman dopis, isečak iz novina, na kojem je slika Franje Ferdinanda, gostovaće u Sarajevu 28. juna i pored piše ćirilicom štampanim slovima, kaligrafski da se ne prepozna rukopis ‘zdravo’, i ništa drugo. I, sad, gleda ovaj Čabrinović koji je tipografski slovoslagač, anarhista, socijalista, veruje u pravo žene, čita on to, šta ovo znači, čoveče, šta ovo znači. Pa onda pokaže Principu, Princip kaže ‘vidiš ti, on je okupator’. Pa onda ne znaju šta da rade s tim, pa pokažu ovom jednom crnorukcu u kafani što sedi pored, koji se slučajno baš zatekao tu, pa kaže ‘šta ti misliš o ovome’.

Citiram ti dokumenta koja su zanimljiva kao film. Pa onda ovaj gleda i kaže ‘bilo bi dobro kad bi bilo ljudi’, a ovi kažu ‘pa, ima ljudi, pa evo, mi, kako misliš je l’ ima ljudi, mi samo nemamo sredstava’. Kaže, ‘za sredstva ćemo lako’. Mladobosanci do dana suđenja nisu do kraja razumeli da je njima Crna ruka u ruke dala ne samo pištolje i bombe, nego i cijanid koji nije radio. Crna ruka je njih žrtvovala, da ih napravi martirima; svi su dobili po paketić cijanida da progutaju nakon pucanja. Progutali su i Čabrinović, nakon što je bacio bombu, i Gavrilo Princip nakon što je pucao i ubio dvoje ljudi i pokušao da ubije trećeg. Ni jedan ni drugi nije umro, dobili su proliv, to im je dala Crna ruka, a oni do dana samog skomatavanja i vođenja na suđenje nisu toga svesni, jer oni idu za svojom idejom. Oni bi verovatno išli za tom idejom i sami, ali možda ne bi na taj način i možda bi razmislili o glavnoj temi koja je mučila Mladobosance, a to je kakva će odmazda biti prema Srbima, jer je većina tih atentatora bila srpskog porekla, iako su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Jedan je bio musliman koji se izjašnjavao kao Srbin, što je tipična balkanska komplikacija. Insistiram na toj priči ne zbog toga što sad samo mene to okupira, mada i zbog toga, nego zato što mi danas ništa od svega toga iz te polemike niti osećamo, niti vidimo.

Do rehabilitacije pre svega Apisa dolazi ’53. godine kada ponovo počinje solunski proces, odnosno revizija solunskog procesa do koje je došlo tako što je Aleksandru Rankoviću, tadašnjem Apisu pedesetih godina, šefu tajne policije, stigao anonimni dopis i rekao ‘zdravo’, pa vidi šta je stvarno bilo, Apis je nepravedno pogubljen. Što i jeste, jer za to za šta je suđen nije bio kriv – ali on je zapravo suđen zbog toga što je radio o glavi, što je bio jači od svake države, što je spremao atentate na sve i što je već jednog kralja ubio. U krajnjem slučaju, i da je istina to da su Srbi obećali Austrijancima da će se obračunati sa idejnim tvorcem atentata u Sarajevu pre nego što potpišu mirovni sporazum. To i sam Apis u svojim zapisima govori, jer on je priznao, a onda je to pokušavao da povuče, jer je mislio da će tako lakše da se izvuče. On je pred svojim grobom iskopanim pre nego što su ga streljali rekao ‘ruke onog mrtvaca iz Sarajeva me ovde stežu’. Znači, on je odlično znao koje je njegovo učešće u sarajevskom atentatu, on je lično imao, i to postoji u arhivama, priznanice ruskog konzula kojima su plaćane puške, pištolji, da bi se prebacili za Bosnu. Znači, to je jedan komplot u naoružavanju nekih idealista koji bi verovatno u tom smeru i išli, ali činjenica je da u tome postoji uloga srpske tajne policije. Ne srpske države, jer on je bio i protiv države, nego uloga srpske tajne policije u sarajevskom atentatu apsolutno postoji.

Na sahranu tog drugog crnorukca Rankovića u Beogradu došlo je sto hiljada ljudi. Takvi su ovde najpoštovaniji. Ranković je u stvari ponovio solunski proces i rehabilitovao Apisa, i Tito je zapravo rehabilitovao celu Mladu Bosnu, pa je ’53. postavio onu ploču. Na neki način veličaju Mladu Bosnu u onom ideološkom smislu, što oni i jesu bili, jer oni jesu Ur-Jugoslavija, njihovi napori su bili socijalistički, pa i komunistički napori, jer oni su bili za jednakost ekonomskih sredstava. Gaćinović je bio prijatelj Trockog, oni su bili i marksisti itd. Tako da nema nikakve veze sa srpskim nacionalizmom, ni najmanje. I sad ti imaš ceo taj period, a onda počinje u Sarajevu devedesetih godina, novi rat se sprema i ti sad imaš osnivanje SDS-a na kome govore svi, od Matije Bećkovića do Radovana Karadžića i onda Matija Bećković ima besedu o Gavrilu Principu kao velikom Srbinu, veliki Srbin što je Švabu ubio. I oni počinju da veličaju Principa kao Srbina – jer je on rođen kao Srbin – i čin ubistva, znači, ne ideju, ne u kontekstu vremena u kome su tiranoubistva bila uobičajena, nego čin, kao da je to čin krvoloka, ali on je ubio i on je naš. Naravno, onog momenta kada je počela opsada Sarajeva tog momenta su izvalili sve, znači, odmah su skinuli ploču. Podrazumevali da je Princip Srbin, znači prihvatili tu retoriku SDS-a i potpuno unizili sve ono što je pozitivno postojalo u bivšoj Jugoslaviji i što je taj čovek na neki način začeo.

Najpotresnije mi je u celoj toj priči, postojao je muzej Gavrila Principa koji je jedna kuća gde je bila kao haljina njegove mame, njegova pisma, kosti, a kustos bio je neki Bajro Gec. Znači, Jevrejin musliman. I već na početku opsade Sarajeva uletele su bande da spale kuću i da unište svaki trag koji je postojao od Mlade Bosne. On je od tog trenutka pa do kraja opsade Sarajeva, taj Bajro Gec, spavao u muzeju Mlade Bosne, svojim telom odbranio i sačuvao sve artefakte koji postoje i koji se i dan danas čuvaju u arhivu Sarajeva. Znači, neki čovek, nije Srbin, sarajevski Jugosloven, leži tu i ne da i rekli bi, pa, čekaj, ti si u opsednutom Sarajevu, pa na nas puca ovaj tvoj Radovan Karadžić što je slavio Gavrila Principa, a ovaj kaže – ne, Gavrilo Princip nije njegov nego je moj i ne dam. Svojim telom je to odbranio.

I sada dođe Ivica Dačić i kaže ‘pa neće valjda Francu Ferdinandu da podižu spomenik u Sarajevu, ko je još čuo da jedna zemlja diže okupatoru spomenik’. Prvo, on i dalje ne razume da Sarajevo nije Srbija. Drugo, on jeste bio predstavnik okupacione sile ali je ovaj bio terorista; obojica su žrtve. Imena i Ferdinanda i Gavrila Principa moraju biti obeležena, da ostanu urezana u istoriji celog ovog podneblja. Da ti vidiš kako nasilje rađa nasilje, kako se dovedeš u situaciju da ti je nasilje jedini izlaz znajući da će da rodi novo nasilje, to je tema koja treba da se otvori ovde. A ne da se otvara tema ćirilice. Bojim se samo da će to biti još jedan od razloga za nacionalno pirovanje, ne znam kako to drukčije da nazovem, meni su to nacionalne orgije. I to baš na taj dan, Vidovdan, koji je za mene praznik atentata, ne samo zbog ovoga, nego zbog toga što je za vreme kosovskog boja Obilić izvršio atentat. Bitka je bila gotova, on se ušunjao u šator i na pobednika izvršio atentat. Prema tome, to je način borbe bio tada, to je prvi atentat, drugi atentat je ovaj. Čak možemo reći i da je izručivanje Miloševića na neki način bio atentat, jer ti drugačije nisi mogao njega da smakneš. To je na neki način simbolički atentat. Da ne pričam o Vidovdanu na početku Miloševićeve vladavine, to je atentat bez mrtvih, s tim što je bilo mrtvih na odloženo. To je trenutak kada znaš da će sledećih deset godina biti toliko mrtvih, taj trenutak, Vidovdan ’89. kad on stiže na vlast onako pozdravljan, na onaj način, to je metak koji je krenuo i koji će ići, lutati, rikošetirati po celoj Bosni, Hrvatskoj i završiti na Kosovu i u bombama na Srbiju. To je takođe jedna vrsta atentata, on je takođe atentatom, jednom vrstom duhovnog genocida stupio na vlast. Mislim da je to jedan strašno važan trenutak u kome treba da se zamislimo, da se na Vidovdan ukine svaka vrsta svetkovina, i prosto je besramno dozvoliti udovici ratnog zločinca da održi bilo kakav koncert tog dana. Na taj dan treba da se zamislimo.

Inače, Gavrilo Princip je dobio kaznu od 20 godina prisilnog rada, s tim što je pisalo da u tih 20 godina svakog 28. juna mora biti u samici bez kreveta, bez i ono malo hrane i vode što su mu davali u austrijskom zatvoru, u potpunom mraku, da razmišlja o svom gestu. On je preživeo samo nekoliko tih datuma, jer je umro pred sam kraj Prvog svetskog rata. Po svemu što čitaš, vidiš da je njega najviše boleo taj trenutak, jer on živi sa tom svojom pričom, ta ruka mu je otpala, čoveče, pa šta ćeš veću simboliku, njemu je ruka kojom je pucao otpala. Čini mi se da u svetlu razgovora o tim protestima, o aktivizmu, decu treba da učimo šta je zapravo istorijski fakat, ko su zaista ti ljudi i šta znači verovati i poginuti za ideju, šta znači biti žrtva sopstvenog postupka i ko su ljudi koji su dan danas u pozadini. Pogledaj pisma Koštunice Aci Tomiću u zatvoru i pisma koja je Apis primao u zatvoru dok je molio za pomilovanje – on je cvileo do kraja svog života, on je pred grobom govorio ‘čekaj, da popušim još jednu cigaru, pa čekaj, odavde mi se ne vidi more, čekaj, nemoj sad da me ubiješ‘.

Čovek koji je izmislio ustav Crne ruke u kome piše ‘iz organizacije se izlazi samo smrću‘, i koji je govorio da za najmanju izdaju sledi smrtna kazna, a za smrtnu kaznu je jedino važno da bude efikasna, dok način, okolne žrtve, bol koji nanosiš, to je apsolutno nebitno za sve nas. Taj čovek, rodonačelnik atentata, u kom su kraljicu Dragu ubili tako što su joj zabili mač odozdole do grla – taj je cvileo ‘nemoj, molim te, kako ću sad da pušim, moram da popušim još jednu cigaru, nemoj sad da me ubiješ, molim te‘.

Do dan danas ti vidiš tajnu policiju koja se provlači, Crna ruka je i danas živa; tačno mogu da zamislim kako se sedi u Koštuničinom kabinetu 12. marta 2003, sede oni tako, puše tu nepopušenu Apisovu cigaru, čekaju da im se javi. Oni su svi tu, nismo mi, svi imaju alibi, Apis je imao alibi. I kada govore danas kraj je nacionalizma i kao, nastupa kraj tog nacionalističkog narativa, ja samo vidim jedan strašan revival, i zanemarivanje užasno važnih tema. Zlo koje se kotrlja ovim Balkanom mora da se osmotri na jedan pametan, inteligentan, otvoren način, da cela godina bude posvećena tome, a ne Konstantinu – šta smo mi, ko smo mi, zašto je Jugoslavija bila, u krajnjem slučaju, važna i jedina moguća da ovde koliko toliko zadrži to bure baruta.

 

Preneto sa: Peščanik.net
Radio emisija, 21.06.2013.

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top