Da li je moguće društvo dokolice?

Zamislite svet u kojem ljudi rade 15 sati nedeljeno, a plaćeni su koliko i danas – možda i više – zahvaljujući pravednijoj raspodeli plodova njihovog rada. U tom svetu, vreme provedeno u dokolici nadmašivalo bi vreme provedeno u radu, a jedan od glavnih problema bio bi odgovoriti na pitanje: Kako i čime kvalitetno ispuniti toliko slobodnog vremena?

Zapravo, ne morate da zamišljate. Čuveni Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) ne samo što je to učinio, već je svoju viziju i detaljno obrazložio, u eseju koji je, 1930. godine, objavio pod naslovom “Economic Possibilities for our Grandchildren“.

Kao i o većem delu Kejnzovog rada, u dekadama liberalizma slobodnog tržišta koji je 2007. doveo do globalne finansijske krize i depresije s kojom se veći deo razvijenog sveta i dalje bori, o eseju se prestalo diskutovati. Poslednjih godina, najviše zahvaljujući Kejnzovom biografu Robertu Skidelskom (Robert Skidelsky) i njegovom sinu Edvardu (Edward), celokupan Kejnzov rad, uključujući pomenuti esej, doživljava uskrsnuće.

Suština eseja, pisanog u vreme teške ekonomske krize, svodi se na veoma jednostavnu tezu o tehnološkom progresu kao putu u svetlu budućnost. Zahvaljujući tehnološkom napretku, piše Kejnz, ljudi će za isto vreme proizvoditi sve više. Obrnuto, svoje potrebe moći će da zadovolje sa sve manje rada. Vremenom, bezmalo da neće biti potrebno da rade.

Utopistička zamisao o zlatnom dobu – u kojem izobilje smenjuje oskudicu, a novac ne vlada svetom – nije Kejnzov patent. Postoji oduvek. Kejnzova revolucionarnost ogleda se u ideji da, zahvaljujući tehnološkom progresu, utopija ne mora ostati vizija, već može biti pretočena u realnost.

Tradicionalno, zlatno doba smešteno je u prošlost. Tek sa industrijskom revolucijom – i prosvetiteljstvom koje mu je prethodilo – ideja o boljem premešta se u budućnost, a njena realizacija kao plod ljudske akcije počinje da izgleda moguće. Naime, krajem 18. veka, prihodi znatnog broja ljudi u tadašnjem razvijenom svetu dostigli su nivo na kojem je bila moguća pojava radikalnih mislilaca poput Vilijama Godvina (William Godwin), a sa njima i ideje da bi uz pravedniju raspodelu bogatstva dobar život bio moguć za sve ljude.

Novo shvatanje progresa, po kojem ljudska egzistencija prirodno teži i ide ka boljem, pokazala se opasnom, izazvavši prvu zapaženu odbranu ideje o neizbežnosti oskudice – Maltusov (Thomas Robert Malthus) tekst “Essay on the Principle of Population“.

Čak i da tehnološki napredak ili redistribucija bogatstva zaista može da poboljša materijalni položaj masa, tvrdi Maltus u Eseju, to bi za krajnju posledicu imalo preživljavanje većeg broja potomaka. Populacija bi, prema Maltusovim predviđanjima, rasla eksponencijalno, nadmašujući linearni rast resursa. Neizbežno, svet bi ponovo bio siromašan.

Prvobitno, Maltus je priznavao dva ograničenja nekontrolisanog rasta stanovništva: bedu, tj. siromaštvo i glad, i porok, odnosno kontracepciju, prema kojoj je, za razliku od svojih modernih naslednika, bio odlučno suprotstavljen. Mada je kasnije prihvatio treću opciju – “moralno suzdržavanje”, tj. seksualnu apstinenciju – bio je prilično uveren da ona ne može oslabiti njegov argument. Stoga je zaključio da je održavanje malobrojne više klase, sa dovoljno slobodnog vremena da očuva, proširi i prenese kulturu, najbolje čemu se čovečanstvo može nadati.

Uslovi života i rada ranog 19. veka kao da su išli Maltusu na ruku. Industrijska revolucija stvorila je do tada nezabeleženu potrebu za intenzivnim radom. Oterani sa zemlje, posle serije odluka parlamenta (enclosure acts, pdf) i usled rasta populacije, bivši seljaci i poljoprivredni radnici pretvoreni su u prvi industrijski proleterijat. Fabrike u kojima su radili ubrzo su oterale stare trgovce i male radinosti u siromaštvo, a zatim i u zaborav.

Nesputano sezonom ili dužinom dana, radno vreme je postalo duže nego ikada pre. Broj radnih sati premašiovao je 3200 godišnje, što će reći da je radna nedelja iznosila 60 sati i duže, a da odmora i slobodnih dana nije bilo.

Foto: relativityonline.com

Većina ekonomista Maltusovog vremena slagala se s njim. Svi standardni ekonomski modeli kao ishodište su izbacivali stabilnu državu sa većinom populacije na ivici opstanka. Jedini važan izuzetak bio je Karl Marks (Karl Marx), koji je smatrao da će krajnji ishod širenja siromaštva biti kriza i revolucija.

Do kraja 19. veka, stvari su se promenile. U neku ruku, realnost je demantovala Maltusova predviđanja. Rastuća srednja klasa doživela je unapređenje uslova života, do kojeg je došlo usled tehnološkog progresa. Da li pomoću apstinencije ili kontracepcije, tek, srednja klasa imala je manje porodice.

Radnička klasa je imala još ubedljivije razloge da se nada boljitku. Decenije borbe za povraćaj izgubljenog donele su neke plodove: odlukom britanskog parlamenta (factory acts, pdf), zakonom je zabranjen dečiji rad; do 1870, svoj deci u Engleskoj i Velsu garantovano je pravo na najmanje osnovno obrazovanje; radno vreme postalo je zakonski ograničeno (osmočasovni radni dan, normu koja je upitna i 150 godina kasnije, prvi su primenili zidari iz Melburna, 1855, ali ona ni u Australiji neće postati standard sve do početka 20. veka, dok će pitanje neradnog vikenda na dnevni red doći tek sredinom prošlog veka).

Ideja da kombinacija tehnološkog progresa i političkih reformi može utopiju pretvoriti u stvarnost postala je privlačna alternativa obećanju raja nakon ovozemaljskog života u mukama. Belamijev (Edward Bellamy) roman “Looking Backward” (1888), kritika kapitalizma 19. veka iz perspektive zamišljene 2000. godine, bio je arhetipski primer ovakve literature. Vajldov (Oscar Wilde) esej “The Soul of Man under Socialism” (1891) dostigao je enormnu popularnost. Čak je i Marks, oštar kritičar starih utopista, imao svoje momente; zajedno s Engelsom (Friedrich Engels), u delu “The German Ideology” (1846), piše o društvu u kojem radnici nisu okovani sistemom novčanih podsticaja.

Niko od ovih pisaca nije imao teoriju o ekonomskom rastu, niti se pominju u klasičnoj ekonomskoj literaturi. Kejnzova diskusija o ekonomskim mogućnostima bila je jedna od prvih koja argumentuje da unapređenje životnog standarda, bazirano na kombinaciji tehnološkog  progresa i akumulacije kapitala, može da ide u nedogled. Tvrdio je da bi tehnološki progres od dva odsto godišnje, u periodu od jednog veka, osam puta uvećao proizvodne kapacitete. To bi omogućilo da se proizvodnja po radniku duplira, što bi bilo konzistentno sa smanjenjem radnog vremena na 15 sati nedeljno ili čak i kraće.

Iz današnje perspektive, rađanje socijaldemokratske države blagostanja, poduprte kejnzijanskim makroekonomskim menadžmentom, jeste omekšalo surovi ekonomski život. Stalno prisutna pretnja da bi preko nezaposlenosti mogli upasti u siromaštvo, bolest i neizvesnu starost iščezla je iz života mnogih ljudi u razvijenim državama. U tom smislu, kao da su postojali razlozi da se očekuje dalji progres ka Kejnzovoj viziji. S druge strane, ona danas deluje dalja od realnosti nego ikada.

Čak i u najrazvijenijim delovima sveta, naizgled neizbežan progres ka kraćem radnom vremenu je stao, a za mnoge radnike je krenuo u suprotnom smeru. Borba za akumulaciju kapitala i održanje ili povećanje nivoa potrošnje ne samo da nije postala irelevantna, već je intenzivnija nego ikada. Istovremeno, tržišne vrednosti prodrle su u sve aspekte naših života.

U decenijama pre globalne finansijske krize, obim i veličina spekulativnih tržišta rasli su van svih razumljivih granica. Pohlepa i zelenašenje, kako ih je Kejnz nazvao, obožavani su u nezamislivoj meri. Rutinski se trgovalo finansijskim instrumentima s nominalnom vrednošću u trilionima; uključenima, ove transakcije donele su ogromno bogatstvo, ali su za druge značile propast i siromaštvo.

Tokom 1990-ih, izgledalo je da ovo bogatstvo sebi može da priušti svako ko se na uštrb drugih ciljeva u životu fokusira na finansijsko bogaćenje. Sada kada je balon pukao, teret neodrživog duga, koji je ostavljen domaćinstvima i vladama, osigurao je da tržišni bogovi zadrže svoju nadmoć, čak i kada je njihovo obožavanje značajno manje nego ranije.

Kako je došlo do ovog preokreta i da li postoji mogućnost da će Kejnzova vizija biti realizovana?

Ekonomski metež sedamdesetih godina prošlog veka označio je kraj utopizma šezdesetih i oživeo hard core kapitalizam, poznat pod različitim imenima: neoliberalizam, tačerizam i vašingtonski konsenzus.

Sa aspekta teorije, srž liberalnog tržišnog kapitalizma ogleda se u hipotezi o efikasnom tržištu, po kojoj samo tržište najbolje procenjuje vrednost i određuje cenu. Sa aspekta ideologije, srž liberalnog kapitalizma ogleda se u tvrdnji da je, u cilju postizanja prosperiteta za sve, najbolje pustiti bogate da nastave sa bogaćenjem. Razume se, ova tvrdnja se retko eksplicitno iznosi; poznatija je pod pežorativnim nazivom kao “teorija kapanja“.

Kombinovane, hipoteza efikasnog tržišta i teorija kapanja vode u pravcu suprotnom od onog koji je predvideo Kejnz. Naime, ukoliko su obe tvrdnje istinite, onda mega-bogatstva, nagomilana na spekulativnim finansijskim tržištima, ne samo da su opravdana, nego su suštinski bitna ukoliko želimo pristojan standard za sve ljude. Iz tog ugla, investicije koje vode tehnološkom napretku biće realizovane jedino ukoliko njima upravljaju finansijska tržišta, vođena željom da ostvare basnoslovna bogatsva.

Dokle god vlada tržišni liberalizam, ne postoji razlog da se očekuje progres ka društvu koje je manje vođeno novcem. Globalna finansijska kriza i duga recesija koja je usledila za njom fatalno su diskreditovale ideje neoliberalizma. Uprkos tome, refleksi i pretpostavke koji su stvoreni u eri liberalnog kapitalizma nastavljaju da dominiraju mišljenem političara. Na posledice krize reagovalo se katastrofalnim politikama štednje i novim strukturnim reformama, a sve u skladu s hipotezom efikasnog tržišta. Narodni bes povodom krize na kraju je kanalisan ka desničarskim pokretima, kao što su Čajanka (u SAD) i Zlatna zora (u Grčkoj).

Da bi povratila mesto koje je imala do 70-ih, kejnzijanska socijaldemokratija mora da ponudi više od poluge za stabilizovanje ekonomije. Na prvom mestu, neophodna je vizija boljeg, pravednijeg društva, što nas vraća na Kejnzovu zamisao o budućnosti bez oskudice i siromaštva.

Treba imati u vidu da je Kejnzov esej objavljen 1930. Pišući ga, on je očigledno imao u vidu samo razvijeni svet, polazeći od implicitne pretpostavke da će tadašnji kolonijalni poredak opstati zauvek. Onog trenutka kada u obzir uzmemo čitav današnji svet, Kejnzova vizija deluje mnogo dalje nego što je pretpostavljao. Koliko dalje?

Enigma se praktično svodi na sledeće pitanje: Koliki tehnološki napredak je potreban da bi svaki stanovnik planete, radeći 15 sati nedeljno, mogao imati životni standard prosečnog stanovnika Engleske 1930ih?

1990., 60 godina nakon Kejnzovog eseja, svet, posmatran u celini, dostigao je po prosečnom prihodu nivo Brianije iz 1930. Prema tome, da bi nivo tehnološkog razvoja dostigao tačku u kojoj je moguća petnaestočasovna radna nedelja, na Kejnzovih 100 treba dodati još 60 godina. Zemlje u razvoju, međutim, uglavnom usvajaju postojeću tehnologiju, tako da prosečni rast prihoda po stanovniku planete iznosi tri, a ne dva procenta godišnje, koliko je iznosio u Kejnzovo vreme. To znači da je za osmostruki rast prihoda potrebno 70 godina. Drugim rečima, umesto 2030, siromaštva bismo na globalnom nivou mogli da se oslobodimo 2060. godine.

Problem preraspodele danas je veći nego u Britaniji 30-ih godina prošlog veka. Milijarda ljudi živi u bedi, a broj onih koji su po bilo kom razumnom standardu siromašni je i veći. S druge strane, produktivnost nam je takva da već danas niko u svetu ne mora da bude siromašan. Štaviše, po nekom razumnom istorijskom standardu, danas je više bogatih nego siromašnih.

Možda čak i upadljivije, u svetu je danas više gojaznih nego pothranjenih. Trenutno, globalna proizvodnja mesa je tolika da bi svaki stanovnik planete mogao imati ishranu kakvu ima prosečan Japanac. Ukoliko bi svinjetina i piletina uvećale udeo u ishrani na račun govedine, za čiju ishranu se koriste žitarice, ne samo što bismo imali više hrane, nego bi se time umanjila i emisija ugljenika. Ukoliko bi 50 godina tehnološkog progresa bilo praćeno makar skromnim naporima da se pomogne najsiromašnijima, a imajući u vidu da su azijske zemlje na putu brzog rasta, siromaštvo bi moglo biti eliminisano. Ogromna većina svetske populacije bi mogla uživati u standardu života koji se u materijalnom smislu može porediti sa globalnom srednjom klasom danas.

Drugi problem, na koji Kejnz obraća pažnju tek u prolazu, je kućni rad. Razumljivo, imajući u vidu da je reč o akademiku iz imućne porodice.

Kućni aparati koji su ušli u široku upotrebu 50-ih eliminisali su veliku količinu kućnog posla i učinili ga manje napornim. Međutim, tehnološki progres u narednih 40 godina bio je ograničen. Jedina značajna inovacija u ovom periodu je mikrotalasna pećnica. Kao rezultat, kućni posao sam uzima svih Kejnzovih predloženih 15 sati nedeljno. Istraživanja sugerišu da Britanke, u proseku, tri sata dnevno provedu u kućnim poslovima (ne računajući brigu o detetu), a Britanci sat manje.

Vreme provedeno na kućnim poslovima je opadalo i postoje dobri razlozi da se veruje da će taj trend biti nastavljen do tačke u kojoj će većina kućnih poslova biti radije stvar izbora nego nužnost. Uzdizanje interneta i napredak u mobilnoj telefoniji drastično su uprostili širok raspon poslova vezanih za domaćinstvo, od bankarskih usluga i plaćanja računa do kupovine.

Čak i važniji propust u Kejnzovom eseju tiče se vremena i napora uloženog u odgoj dece. Doduše, on sam ih nije imao i pripadao je staležu u kojem su decu do osme godine odgajale guvernante, nakon čega bi odlazila u internat. Iz ugla današnjice, podizanje dece odlično ilustruje da sadašnji ekonomski poredak nije u stanju da obezbedi udobnost čak ni dobrostojećima. Naime, ko god želi uspešnu karijeru po današnjim merilima, najviše će morati da radi između 25. i 50. godine života, što je životno doba u kojem se od tog istog pojedinca najviše zahteva i očekuje na planu roditeljstva.

Pretpostavimo da je kejnzijanska utopija izvodljiva, da li je želimo ili nam se više dopada da jurimo za novcem i kupujemo više i bolje stvari?

2008. godine, 16 ekonomista potpisalo je je interesantno izdanje “Revisiting Keynes“. Mnogi od njih tvrde da je dokazano da je Kejnz pogrešio. Iskustvo je, kažu, pokazalo da će ljudi uvek želeti da troše više i da će biti voljni da rade teže kako bi to mogli. Šta, međutim, pokazuje iskustvo krize od 2008. do danas?

Potrošačka kultura, koja je krajem prošlog i početkom ovog veka dosegla nezamislive razmere, sada ide silaznom linijom. Najupadljiviji amblem ove promene je kraj američke romanse prema motornim vozilima. Tokom 20. veka, auto je bio američki simbol lične slobode dostignute kroz potrošnju. Iz godine u godinu, sa kratkim prekidima usled povremenih recesija ili perioda usporenog rasta, vozilo se sve više automobila i trošilo sve više goriva. Ali, ovaj beskonačan rast izgleda da je stao.

Takvi pomaci dovode do većih promena. Bez automobila i sredstva za putovanje do posla, velike kuće u predgrađima su daleko manje atraktivne. Opadanje prosečne veličine kuće znači i manje stvari da se ona napuni, što pak vodi manjoj ličnoj potrošnji.

Bekstvo od onoga što Kejnz naziva “tunel ekonomske neophodnosti” i dalje nam je otvoreno. Ono, međutim, zahteva radikalne promene u ekonomskim strukturama koje vode jurnjavi za novcem i u stavovima oblikovanim kulturom potrošnje.

Sada je sasvim jasno da je tržišni liberalizam pao na sopstvenim normama. Obećao je da će, ako se tržišta postave slobodnim, na duže staze svi imati koristi od toga. U stvarnosti, najviše domaćinstava u razvijenim zemljama iskusilo je u epohi liberalnog tržišta manji rast u prihodima nego u dekadama kejnzijanske socijaldemokratije nakon 1945. Još značajnije, oporavka od krize iz 2008 nema, a još gore stvari nas tek očekuju.

Na kraju, čemu služi bogatstvo? Koliko je novca potrebno za dobar život? Pitanje nije trivijalno. Zarađivanje novca ne može biti cilj po sebi – bar ne za nekoga ko ne pati od mentalnog poremećaja. Reći da je svrha mog života da stičem sve više novca je isto što i reći da se hranim da bi bila sve deblja. Ono što važi za pojedince važi i za društvo. Gomilanje novca ne može biti stalan posao čovečanstva, iz jednostavnog razloga što novcem ne može da se čini ništa osim da se troši. Onda, da li će doći trenutak kada će nam se zgaditi i novac i potrošnja?

Neki ekonomisti krizu porede s inspekcijom, koja izlaže greške društvenog sistema i inicira potragu za alternativama. Sistem pod inspekcijom je kapitalizam. Ogoljena su dva njegova defekta, često zamagljena skoro jednoglasnom privrženošću rastu po svaku cenu.

Prvi defekt je moral. Kriza banaka pokazala je da sistem počiva na pohlepi i sticanju kao glavnim motivima. Sa aspekta morala, oni su krajnje odbojni. Takođe, kapitalizam deli društvo na bogate i siromašne; kasnije, na mnogo bogate i mnogo siromašne, što se naknadno pravda nekom verzijom ideje kapanja. Koegzistiranje velikog bogatstva i velikog siromaštva, posebno u društvima u kojima postoji dovoljno za sve, vređa osećaj pravde.

Drugo, kriza je izložila opipljive ekonomske probleme kapitalizma. Naš finansijski sistem je inherentno nestabilan. Kada krene loše, kao što se dogodilo 2008, postaje jasno koliko može biti neefikasan, rasipnički i bolan. Teško zaduženim državama je rečeno da tržište obveznica neće biti zadovoljeno dok ne likvidiraju veliki deo svojih nacionalnih prihoda.

Sve što je “inspekcija” ogolila trebalo bi da bude podsticaj za razmišljanje o boljim načinima života.

Materijalni uslovi za dobar život već postoje, makar u imućnim delovima sveta. Slepa potera za rastom stavlja ga van domašaja. Pod tim okolnostima, cilj politike i drugih formi kolektivnih akcija trebalo bi da bude ekonomska organizacija koja stvari koje čine dobar život – zdravlje, respekt, prijateljstvo, slobodno vreme itd. – čini dostupnim svima. Ekonomski rast treba prihvatiti kao ostatak, a ne kao nešto čemu se teži.

Izvori:
- Keynes, J. M. (1930) “Economic Possibilities for our Grandchildren“.
- http://www.skidelskyr.com/
- Lord Robert Skidelsky – Keynes: The Return of the Master, opening lecture of the ‘Crisis Busters’ course delivered on January 14 2011 at Maastricht University Campus Brussels.

Sonja PAVLOVIĆ

Psiholog, Beograd

AkuzatiV - Online magazin

Back to top