Hiljadu nijansi Kejla

Bečki koncert Džona Kejla i kratak osvrt na izložbu Endija Vorhola i Žan Mišel - Baskijata

     Retke su prilike kad možete da kažete da se dva krupna kulturna događaja dešavaju na pedeset metara jedan od drugog  a još ređe prilike da im lično prisustvujete. Sticajem lepih i čudnih okolnosti zatekao sam se u Palais Ferstel u “carstvujuščoj Vijeni”. Prilika koja se javlja jednom u deset godina, možda i ređe. Naime, bio sam u prilici da budem jedan od retkih koji su, igrom slučaja, uspeli da kupe karte za koncert velškog muzičara s velikim “m” i jednog od očeva alternativne muzike, Džona Kejla. Karte za koncert su se, naime, rasprodale preko interneta  za deset minuta. U galeriji u Austrian Bank Art Foruma je bila “pretpremijera” izložbe Vorholovih i Baskijatovih radova. Prekoputa ulice je bio Kejlov koncert. Kejlova prošlost i sadašnjost su sedele u dva zdanja, odvojena, različita u arhitekturi (galerija je moderna zgrada glatkih mermernih zidova a kocertni prostor starovremsko KuK zdanje sa skulpturom Hrista koji podupire noseću gredu) i atmosferi (hladna bankarska jednostavnost galerije /boemski kafei kojima je načičkan ulaz u koncertnu dvoranu, puni Bečlija koji neštedimice tamane vino i pivo). Davnih šezdesetih je Vorhol bio pokrovitelj “Velvet Undergrounda”, benda koji su osnovali Lu Rid i Džon Kejl  zajedno s harizmatičnom nemačkom manekenkom Niko, Sterlingom Morisonom i Morin Taker. “Velveti” su jedna od onih retkih grupa  koje su prodale hiljadu ploča ali je svako ko je kupio ploču, nadahnut onim što je čuo, osnovao bend. Da nije bilo ove grupe pitanje je da li bi svet imao “Sonic Youth”, “Bloody Valentines”, “Pixies”“Nirvanu”, “Pavement”, “Yo La Tengo”, pank, novi talas. I karijera Dejvida Bouvija bi imala potpuno drugi pravac. Jednom rečju, ne morate ih voleti ali ih ne možete zaobići ako govorite o istoriji rok muzike.

ŽIVOT PRE I POSLE VELVETA

      Klasično obrazovan muzičar (sarađivao sa Džonom Kejdžom i La Monte Jangom), inovativan i ekscentričan, Kejl je, u Njujorku našao svoju sasvim drugačiju sudbinu od one koja je bila predviđena za momka koji je odrastao svirajući violu i klavir. Upoznao se sa  Njujorčaninom Luisom Firbankom, (narodu poznat kao Lu Rid), koji se izdržavao pišući pesme za pop i surf - rok bendove. “Velvete” su tada mrzeli svi. Lu Rid je izjavio da su posle svake svirke menjali ime benda da ih vlasnici klubova ne bi prepoznali po “čuvenju”. Ridovo pesničko umeće i čudne, distrozirane gitare kao i Kejlovo poznavanje savremene avangardne muzike i jecave viole činili su kičmu zvuka “Velveta”. Imidž, crna odeća i tamne naočare (nosili smo ih jer nismo mogli da gledamo publiku, izjavio jer Kejl), intelektualni prezir, otkrivanje mračnih strana ulica Njujorka u Ridovim tekstovima (narkomani, psihotični nasilnici, ubistva, silovanja, ženske i muške prostitutke, travestija, sado-mazohističke orgije i sl.) te prezir prema hipi -pokretu (iako su hipici činili dobar deo publike) činilo je “Velvete” ne samo “crnim ovcama” već i pretečama panka. Vorhol, isprva nezainteresovan za “Velvete”, postao je njihov pokrovitelj što im je pomoglo da, bar u intelektualnim krugovima i među ljubiteljima muzike koja nije standardna, dobiju posebno mesto. Kejl i Rid, oboijca jake i osobene kreativne ličnosti, nisu mogli da dugo funkcionišu kao tandem. Kejl je, na Ridovo insistiranje, napustio bend 1968. godine. Ponovo su počeli da sarađuju tek dve decenije kasnije, na albumu “Songs For Drella”, posvećenom Endiju Vorholu. 

     Kejl, koji nikad nije preboleo izbacivanje iz benda, okušao se kao producent.:  Patti Smith, Iggy Pop & The Stooges, Jonathan Richman & The Modern Lovers, Nico, Happy Mondays…  Sarađivao je s Dejvidom Birnom, Brajanom Inom, Katatonijom, Džejms Din Bredfildom iz “Maniksa”. Paralelno s producentskom, Kejl je, paralelno, gradio i svoju solo karijeru. Moj lični izbor su albumi “Paris 1919”, “Vintage Violence”, “Carribean Sunset”, “Hobo Sapiens”, “ Black Acetate” i najnoviji “Shifty Adventures In Nookie Wood”. Iako plodan autor, Kejl nikad nije doživeo veliku globalnu slavu kao Lu Rid. Ne može se reći da je nekad bio na Top Ten listi ili da je svirao na stadionima pred desetinama hiljada ljudi. U beogradskim prodavnicama starih ploča zinu kad im ga spomenete. Ili pomisle da je u pitanju pokojni  J.J. Cale. Na tu temu je Kejl napravio duhovitu pesmu “Autobiography”: “ I  never wrote song called “Cocaine”, I never wrote song called “After Midnight””.Lu Rid kaže: “Nadam se da će Džon biti jednog dana prepoznat kao Betoven svog vremena ili tako nešto…On zna toliko mnogo o muzici i sjajan je muzičar. On je potpuno lud ali je to samo zbog toga što  je Velšanin”.

VRATIMO SE NA KONCERT...

     I, eto nas, nakon kratkog osvrta na lik i delo Mr. Calea, u  ušuškanoj sali imperijalnog sjaja, s kićenim galerijama. Ovde je nešto više od tri stotine ljudi. Redovi stolica ispred bine, na kojima sede uglađene gospođe i gospoda i nameštaju naočare i nevidljive nabore na odelima & toaletama. To je pedeset posto publike. Drugih pedeset posto, koji uglavnom imaju stajaća mesta,  su šarolika gomila mladih koji međusobno nemaju apsolutno ništa zajedničko – od  “hipstera” do  bodibildera. Iako sam u Beču ne čujem ni jednu jedinu reč srpskog. Na scenu izlazi Kejl, sed, blago povijen ali reklo bi se, u dobroj formi za sedamdesetogodišnjaka, u crnim pantalonama i crnoj košulji kratkih rukava. Nosi belu kravatu. Ipak je na “kulturiška” mestu. Pomislim na Lu Rida i njegov nastup u koncertožderačkoj dvorani Sava Centra. Koja razlika! Prisećam se  starog snimka koncerta iz Amsterdama krajem osamdesetih – Kejl u fraku, s orkestrom i dečijim horom. A onda druga slika iz te iste decenije –Rockpalast, Nemačka: manijakalni tempo svirke podgrejan velikom dozom opijata, neljudski krici, zastrašujuće, skoro ubilačko držanje onog istog Kejla koji je znao da peva opscene pesmice o kamili koja zaskače sfingu, cepa pod na sceni  i “umire” pred publikom. Danas je najjača droga koju Kejl konzumira - kafa. S njim su muzičari kojima otac može da bude, gitarista i perkusionista.

     Koncert počinje laganim tempom. Specifičnog, blago napuklog i pomalo jezivog glasa koji nije izgubio na svojoj staroj snazi, Velšanin nas vodi sigurnom stazom starih pesama: “Chinese Envoy”, “Child’s Christmas In Wales”, “Buffalo Balet”. Štimung se menja iz pesme u pesmu, plava, zelena, narandžasta svetla igraju na sceni. Obezbeđenje poziva ljude koji stoje da sednu na prazna sedišta kojih ima dovoljno za sve. Kejl uzima akustičnu gitaru u ruke – sledi malo hitičnijih noviteta “Catastrofuk” i “Whaddaya Mean By That” sa “Extra Playful” EP-ja. Potom country - like “Ship Of Fools” te “Things”, inspirisana filmom “Šta sve možeš da uradiš u Denveru kad si mrtav?”. Energija koja zrači sa scene je od posebne vrste, od one koju sam osetio samo još jednom, na koncertu Leonarda Koena. Ona vas ne podstiče da krenete da plešete i vrištite koliko da joj se prepustite da, potpuno mirni, osetite istovremeno melanholičnost i mir i kažete sebi: “ Na sreću, i ovo je deo života”. Iako bend deluje skromno, skoro nenametljivo (Kejl je, ipak, “tata”) njihove pametne inovacije daju novu dimenziju pesmama. To su male, gotovo neprimetne ali značajne promene: perkusionista koji se oslanja na klasičan bubanj koliko i na elektronski iz kojeg izvlači čudne, pišteće tonove, gitarista koji čini da njegov instrument zvuči kao testera po kojoj udarate čekićem i tako dobijate onaj harfasti zvuk. Kejl, dobro raspoložen, preleće prstima preko svojih “Kurzweil” klavijatura kao da je tri decenije mlađi. Sve to, kad se iskombinuje, daje neobičan utisak koji je kombinacija rokerskog i nečeg bliskog religioznom, spiritualnom, nazovimo ga već kako hoćemo. “If You Were Still Around” je najbolji primer – zvuk orgulja se penje prema tavanici, odbija od nje a zatim, kao dašak ledenog vetra, spušta prema vašem potiljku. Kejlov glas, koji se bukvalno cepa u vašim ušima, postaje nešto između crkvenog hora i jecaja čoveka koji gubi razum. Gde se nalazite u ovom trenutku? U Palais Ferstel, Wien? Ili ste, možda, u protestantskoj crkvi u Kejlovom rodnom mestu Garnantu, Južni Vels? Kejl je, prisećajući se svog detinjstva, rekao u jednom intervjuu da je mogao da, u mističnim brdima koja su okruživala njegov dom, oseti prisustvo ljudi koji su tu živeli u drevnim vremenima Merlina i keltskih druida. Are they still around? Da li je mnogo da očekujem velški tradicional “Ar Lan Y Mor” koji je Kejl davno snimio na maternjem, velškom jeziku?


DO NOT GO GENTLE INTO THAT GOOD NIGHT

     Iako pola veka ne živi u Velsu, Kejl mu se vraća, najčešće kroz muziku. Njegov zemljak, veliki pesnik Dilan Tomas, inspirisao ga je da, na njegove stihove, komponuje “Do not Go Gentle Into That Good Night”. Ova pesma, iako u sebi ima elemente klasične muzike, me akordima i osećajem pomalo podseća na”Atmosphere” Joy Division. Kao da su to dve verzije iste priče: Kertisovo “ Don’t walk away in silence” i “Rage, rage, rage, against the dying light!” Dilana Tomasa. Dok smo u “If You Were Still Around” tražili Boga u ovoj smo našli đavola koji nam dahće za vratom. Kakofonija na kraju pesme nam se ruši kao tona gvožđa na glavu. Ako nas je ova pesma upucala Elvisov “Heartbreak Hotel” je u Kejlovom izvođenju “overa u mozak”. I tu se ja prisetim kako sam, kao dečarac, gledao na tv -u koncert u čast i slavu Kralja Rokenrola. Bendovi izlaze pred Prisilu & comp. i izvode, manje - više, pesme onako kako je predvidljivo i kako Bog, to jest Kralj, “miluje”. A onda se pojavi mrškasti gospodin orlovskog profila, u odelu, s frizurom na razdeljak, sedne za klavir i počne da svira kao da je na koncertu klasične muzike. Publika – shocked and appauled Akordi pesme – jedva prepoznatljivi, rastočeni, razloženi. Reči, jetke, prosiktane, gotovo odvrištane, otpevane glasom Drakule. Trajanje šest minuta. Nije ponovio pesmu i nije je uništio samo je ogolio njenu srž. Tako sam upoznao Kejla koji, večeras, za razliku od kraljevske svirke, za ovu ingenioznu obradu dobija veliki aplauz. Feeling so lonely, baby, you could die…

      Ali, ne zadugo. Kejl, poznat po tome što često menja aranžmane svojih pesama, servira nam “Fear Is A Man’s Best Friend”. Za razliku od stare, histerične verzije, ova je usporena, puna teškog basa i ograničena na tri tona koji se monotono muljaju. Dosadno ali na zanimljiv način. Kejl namerno recituje pesmu, rastavlja slogove, čak, na jednom mestu, imitira reperskog MC –ja što nije nimalo čudno s obzirom da je već duže vreme veoma zainteresovan za hip - hop. A onda, za, ispostaviće se, kraj, Koenova “Haleluyah”. Da, to je jedna od najobrađivanijih Koenovih pesama ali, Kejl i, dodao bih, Džef Bakli su, ubedljivo, najbolje osetili njenu suštinu. Posle  Kejlovog izvođenja mogu samo da kažem jedno: Haleluja! I, tu su on i bend već utekli… Nakon dvominutnog aplauza od kojeg bride dlanovi, vraća se Kejl, povijen, teškog koraka, očigledno iscrpljen nastupom i svira nežnu, divnu “I Keep A close Watch On This Heart Of Mine”. Kratko klimanje glavom, salutiranje publici and off he goes. Pametnome više nego dosta iako, kao i svaki “kejlolog”,razmišljam o pesmama koje sam želeo da čujem ali ,eto, nije ih svirao. Sledi moj neostvarni dodatak postojećoj plejlisti: “Dying On The Vine”, “Modern Beirut Recital”, “Paris 1919”, “Leaving It Up To You”; “Perfect” i “Face To The Sky” s najnovijeg albuma. I, gle čuda, nije odsvirao nijednu pesmu “Velveta”: Zaboravite ovo što sam rekao. Dobar concert je onaj kojem bi dodali još neku pesmu ali ne bi oduzeli nijednu, po lepoti i snazi izvođenja. Jednom rečju: Kejlov koncert je na mojoj top – listi pet najboljih koncerata.A što se “Velveta” tiče – možda prošlost treba ostaviti iza sebe, u galeriji.

BOKSERSKI MEČ U GALERIJI

      Prvi put sam došao u dodir s Baskijatovim radom zahvaljujući filmu “Basquiat” u režiji Džulijana Šnabela. Džeri Rajt je igrao Baskijata, umetnika karipskog porekla,  nastanjenog u Nujorku a njegovog saradnika, Vorhola (plodni period 1984/5 godine) gle čuda, Bouvi koji je komponovao pesmu “Andy Warhol” (koja se, gle čuda, Vorholu, za razliku od Bouvijevih cipela, nije ni najmanje dopala). Na zidovima galerije su se tako sudarila dva sveta – jedan arty - smarty, pop – art pristup Pape Moderne Umetnosti i drugi, veseli, šareni, ostrvljanski, pun jarkih boja i tamnoputih ljudi koji deluju u isti mah i veselo i tužno, prošaran uličnim grafitima i dugim, na prvi pogled, besmislenim nizovima reči koji su i ulična poezija i igra engleskim jezikom u jednom paketu. Neo-ekspresionizam, primitivizam, prilepite etiketu. Za vreme svog kratkog, 27 godina dugog života, Baskijat je eksplodirao u njujorškom umetničkom svetu osamdesetih. Vratio je duh ulice u galerije baš kao što su “Velveti” podigli njen mikrokosmos na pijedestal petnaest godina ranije. Grafitopisac, slikar, muzičar, svestrana ličnost koja je otišla u godinama Hendriksa, Morisona, Dženis Džoplin…

Posmatram platno, jasno podeljeno na kreativne uticaje, Vorholova banana i Baskijatov grafit prošaran šarama i krunama koje podsećaju na vizije portorikanskih santorio – sveštenica. Jedna do druge, preteća, oker-crna “Dekstroza” Baskijatova i crno -bela fotografija saobraćajnog udesa, Vorholova. Zemlja bez života I život koji krv izliva po mrtvom tlu – asfaltu.  Uvrnuti kolaži, naoko detinjasti crteži, reklame za cigarete i vitaminske napitke, smeće urbane civilizacije. Jedan od njih je dugo vremena, kao klošar, bukvalno živeo u takvom smeću a drugi je to smeće nabavjao preko svojih saradnika i u “Fabrici” pretvarao u umetnost. Obojica su, međutim, ostali zapamćeni i mnogim ljubiteljima umetnosti i danas nedostaju. Dok se, s mukom, probijam kroz masu, pažnju mi privlači poznati glas. Lu Ridov, nazalni, njujorški akcenat preko kojeg ide neizbežni hladni nemački vokal. Nadsinhornizovanje vazda i uvek. U jednoj od niša je ekran na kojem se nižu slike iz Vorholovog života. Blazirani Rid ispija Koka-kolu, Vorholova zvezda, Idi Sedžvik, staklstih očiju, traži ljubav od kamere, ostavljena sama u praznom studiju. U pozadini: “Pale Blue Eyes”, Velvet Underground. Da li je Kejl bio na izložbi? Posetio je sam, pre svih? Šta mu je tad prošlo kroz glavu? Nikad nećemo saznati.

     Zastajem ispred platna na kojem je čuvena Vorholova banana do pola oguljene kore. Iz nje, iumesto slatkog, mirisnog mesa, štrče njujorški neboderi. Ironičan osmeh ne može da pobegne s mog lica:  nedavno su se Rid  i Kejl sudili sa Vorholovom zadužbinom zbog prava na korišćenje Vorholove slike banane na iPodima (videti pod accessories). Kleta banana je bila nezvanični simbol “Velveta” i krasila korice legendarnog albuma “The Velvet Underground And Nico”. Vorhol nikad nije autorski zaštitio pomenutu sliku. Posmatram Baskijatovu fotografiju – Haićanin ukroćene duge kose  vezane u nekoliko ogromnih, štrčećih pramenova koji deluju kao da je neko pustio u njih struju od 220 volti. Vorhol, mršav, da je bleđi bio bi providan, sa nezaobilaznom platinastom perikom na glavi. Neuobičajeni ortakluk. Kratak. Vorhol je izdahnuo 1987. godine od posledica atentata izvesne Valeri Solanas. Baskijat godinu dana kasnije, od overdoza. Spoj suprotnosti. Baš kao i saradnja Rida i Kejla. Ni jedna ni druga, bar u vreme kad su začete, nisu naišle na odobravanje kritičara i veće publike. Idem dalje – pozitivi fotografija Merilini Monro ukrađeni jarkim bojama, zombie – momci iz komšiluka sa slikama afričkih božanstava na grudima, dva umetnika u bokserskom klinču (Vorhol je “zaradio” direkt). Kolaž kempbelove supe, Mao-Ce Tungove, Vorholove lične fotografije, Merilin Monro, čuvene “Campbell” supe i kornflejksa. Ne mogu a da ne momislim na monitor mog kompjutera, s brdom sličica koje se na njemu ređaju, pop – apovima, banerima i ostalim elektronskim lažama. I najzbrkanija i najapstraktnija slika deluje skladnije od modernog života. Nažalost, jednom se mora izaći. Iz koncertne sale. Iz galerije. Pravac nazad u život 21. veka.

.

.

.

Molimo da, pre unosa komentara, procitate Pravila koriscenja

Aleksandar NOVAKOVIĆ

Pisac i dramaturg
Beograd

AkuzatiV - Online magazin

Back to top