Friedrich Nietzsche: O ČITANJU I PISANJU

Od svega što je napisano volim samo ono što je neko krvlju svojom pisao. Piši krvlju: i ti ćeš uvideti da je krv duh. Nije lako razumeti tuđu krv: ja mrzim besposličare koji čitaju. Ko poznaje čitaoca taj se za čitaoca više ne trudi. Još jedan vek čitalaca – pa će i sam duh zaudarati. To što svaki sme da nauči čitati, pokvariće naposletku ne samo ono što se piše nego i ono što se misli. Nekad je duh bio bog, pa je onda postao čovekom a sad kao da će postati čak još i pučinom. Ko piše krvlju i u izrekama, tog nije dosta samo čitati, već ga treba naizust učiti. U brdima je najpreči put od vrha, k vrhu: ali zato moraš imati duge noge. Izreke treba da su vrhovi, a oni kojima se upućuju, veliki i stasiti. Providan i čist zrak, bliska opasnost, i duh pun nestašne pakosti: to se lepo slaže. Hoću da imam oko sebe vragove, jer sam srčan.

Srčanost, koja goni sablasti, dozira sama sramove, – srčanost hoće da se smeje. Ja ne osećam više s vama: taj oblak sto ga vidim pod sobom, to tamnilo i vodnilo kojima se smejem, – baš taj oblak nosi vama buru. Vi gledate gore kad hoćete da se uzvisite. Ja gledam dole, jer sam uzvišen. Ko međ vama može da se smeje, i da je uzvišen u isti mah? Ko se penje po najvišim brdima, taj se smeje svima žalosnim igrama i žalosnim zbiljama. Bezbrižne, podrugljive, nasilničke – takve nas želi mudrost: ona je žena, i voli uvek i svuda ratnika. Kažete mi: »teško je snositi život«. A našto vam je tad pre podne vaša gordost a večerom vaša pokornost? Teško je snositi život: – što se zanosite! Ta mi smo svi skupa dobri magarci i magarice za nošenje tereta. Zar imamo mi što zajedničko s ružinim pupoljkom, što drhće kad mu kap rose padne na list? Jeste: mi volimo život, ne što smo navikli na život, već što smo navikli da volimo. U ljubavi uvek ima malo ludila. Ili i u ludilu ima uvek malo uma. I meni, koji volim život, čini se da leptiri i babuci od sapunice, i što je njima slično među ljudima, najbolje znaju šta je sreća. Gledati kako se leprsaju te budalaste gizdave okretne dušice – to tronjava Zaratustru do suza i do pesama. Ja bih verovao samo u boga koji zna plesati.

A kad sam video svoga đavola, izgledao mi je ozbiljan, temeljan, dubok, svečan: duh težine, on čini da sve stvari padaju. Ne ubija se gnevom, već smehom. Daj da ubijemo duh težine!

Ja sam naučio ići: i otada trčim. Ja sam naučio leteti: i otada ne treba da me gurnu pa da se maknem s mesta. Sad sam lak, sad letim, sad se premećem pravim obruče, sad igra bog u meni.

Friedrich Nietzsche, odlomak iz "Tako je govorio Zaratustra"

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top