Prokletstvo radničke klase

Ilustracija: Matt Kenyon Ilustracija: Matt Kenyon

Zašto osnovnu logiku mera štednje svi prihvatamo? Zato što se solidarnost počela posmatrati kao pošast.

Autor: David Graeber

"Ne razumem zašto ljudi ne protestuju na ulicama?" Čujem ovo, s vremena na vreme, od onih koji imaju moćne zaleđine i materijalno su obezbeđeni. U njihovom pitanju prisutna je doza neverice. “Nakon svega”, čita se između redova, “vrištimo o krvavom ubistvu kada nam neko dirne poreska skloništa; ako bi se neko približio mom izvoru hrane ili skloništu, sigurno bih palio banke i rušio parlament. Šta nije u redu sa ovim ljudima?”

To je dobro pitanje. Čovek bi pomislio da bi vlada koja je nanela toliko patnje onima koji imaju najmanje sredstava da se odupru, bez preokretanja ekonomije, rizikovala da počini političko samoubistvo. Umesto toga, osnovna logika mera štednje je prihvaćena na skoro svim nivoima. Zašto? Zašto političari koji najavljuju nastavak patnje od radničke klase dobijaju bilo kakvu podršku, a kamoli uzdržano odobravanje?

Mislim da neverica sa kojom sam počeo tekst daje delimičan odgovor. Pripadnici radničke klase mogu biti, kao što nas stalno podsećaju, manje pedantni po pitanjima prava i vlasništva nego pripadnici viših klasa, ali su isto tako manje opsednuti sobom. Posvećeniji su svojim prijateljima, porodici i zajednici. Suštinski su pristojniji.

Ovo do određenog stepena utiče na univerzalni sociološki zakon. Feministkinje su odavno ukazale na to da oni koji su na dnu ljestvice socijalne nejednakosti više razmišljaju i brinu o onima koji su na vrhu, nego obrnuto. Žene svuda imaju tendenciju da misle i znaju više o životu muškaraca nego muškarci o njima, kao što crnci znaju više o belcima, zaposleni o vlasnicima, siromašni o bogatima.

Za ljude, bivajući empatični kakvi jesu, znanje vodi u saosećajnost. Bogati i moćni, u međuvremenu, mogu ostati zaboravni i nemarni zato što to sebi mogu da priušte. Veliki broj psiholoških istraživanja je to potvrdilo. Rođeni u radničkim porodicama dobijaju mnogo bolje rezultate na testovima merenja prepoznavanja osećanja drugih ljudi nego potomci bogatih ili pripadnici menadžerske kaste. Na neki način, to nije preterano veliko iznenađenje. Na kaju krajeva, biti "moćan" znači uglavnom ne obraćati mnogo pažnje na mišljenje i osećaje onih oko njega. Moćni zaposle druge da to rade za njih.

I koga zapošljavaju? Uglavnom decu iz radničkih porodica. Ovde verujem da nas je oslepela opsednutost (usudio bih se reći i romantizacija) fabričkog rada kao naše paradigme “pravog posla”, da smo zaboravili od čega se zapravo ljudski rad sastoji.

Čak i u vreme Karla Marksa i Čarlsa Dikensa, u radničkim naseljima je živelo mnogo više služavki, čistača cipela, smećara, kuhara, medicinskih sestara, učitelja i učiteljica, prostitutki i uličnih prodavaca nego zaposlenih u rudnicima, fabrikama tekstila ili željezarama. Tako je i danas. Onog što smatramo arhetipom ženskog posla – briga o ljudima, objašnjavanje, uveravanje, shvatanje šta šef hoće ili o čemu misli, da ne pominjemo i brigu i nadzor biljaka, životinja, mašina i ostalog, je proporcionalno mnogo više nego posla koji radnička klasa radi čekićem, rezbarenjem, dizalicom ili alatkama za žetvu.

Ovo je tačno ne samo zato što je većina pripadnika radničke klase ženskog roda (s obzirom na to da su žene sveukupnoj populaciji u većini), nego i zbog toga što imamo iskrivljen pogled čak i na poslove koje muškarci obavljaju. Kao što su nedavno radnici londonskog metroa u štrajku objasnili iznenađenim putnicima, kontrolori karata ne provode većinu vremena uzimajući karte; najviše vremena oni potroše na objašnjavanje i popravljanje stvari, pronalaženje izgubljene dece i brinući se za stare, bolesne i zbunjene.

Ako malo promislimo, zar ovo nije suštinski život? Ljudska bića su proizvodi međusobnih kreacija. Većinu posla zapravo radimo jedni oko drugih. Radnička klasa u svemu tome ima disproporcionalan učinak. Oni su klasa koja brine, i uvek su to bili. Samo neprestano demoniziranje usmereno ka siromašnima od strane onih koji imaju koristi od njihovog brižnog rada otežava u javnim raspravama poput ove, da to shvatimo.

Kao dete iz radničke porodice mogu posvedočiti na šta smo tačno ponosni. Učeni smo da je rad vrlina, da oblikuje karakter ali niko u to nije verovao. Većina nas je smatrala da se rad treba izbegavati, osim ako ne donosi korist drugima. Ali od posla, bilo da je podrazumevao građenje mostova ili pražnjenje bolničkih "guski", možete biti ponosni. I postoji još jedna stvar na koju smo veoma ponosni: da smo ljudi koji brinu jedni o drugima. To nas odvaja od bogatih koji, koliko smo uspeli da shvatimo, jedva uspevaju da brinu o svojoj deci.

Postoji razlog zašto je glavna vrlina bogatih štednja, a radničke klase solidarnost. Ipak, upravo je ovo konopac na kome je trenutno obešena ova klasa. Nekada je briga za zajednicu značila borbu za radničku klasu. U ta vremena pričali smo o “društvenom progresu”. Danas gledamo efekte neumornog rata protiv bilo kakve ideje o politici radničke klase ili njihovim zajednicama. Takav odnos nije ostavio većini radnih ljudi mnogo prostora da pokažu da brinu sem da ih usmere na neke apstrakcije poput “nacije” ili “naše unučadi”; bilo kroz patriotizam ili apele za kolektivnu žrtvu.

Rezultat je da se sve prevorilo u suprotnost. Godine političke manipulacije su konačno okrenule osećaj  solidarnosti u pošast. Naša briga je okrenuta protiv nas. I tako će ostati dok levica, koja tvrdi da govori u ime radnika, ne počne detaljno i na duže staze da razmišlja od čega se rad zapravo sastoji i šta oni koji u njemu učestvuju misle da je u svemu tome časno.

David Graeber
američki antropolog, Goldsmiths College London i Yale univerzitet
Izvor: The Guardian

Preneto sa Kontrapunkt; Prevod: Marija Šerban, Žarka Radoja

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top