Ich bin ein Berliner

Foto: dw.de Foto: dw.de

Ovih dana se obeležava 25 godina od pada Berlinskog Zida, događaja kojim se, po Eriku Hobsbaumu, završava „kratki 20. vek“. U simboličkom smislu, pad Berlinskog zida označio je kraj blokovske podele i završetak Hladnog rata, nakon koga je zavladalo opšte uverenje da svet ulazi u mirniji, prosperitetniji i slobodniji period ljudske istorije. Totalitarni levi režimi izgubili su „tržišnu utakmicu“ sa liberalnim kapitalizmom, a stanovnici sa „pogrešne strane gvozdene zavese“ iščekivali su dugo sanjanu – pa, slobodu.

Međutim, uprkos „BDP tumačenjima“ tržišnih fundamentalista, post-zidovsko vreme nije donelo prosperitet postkomunističkim zemljama i tzv. “zemljama trećeg sveta“, dok je u tradicionalnim demokratijama došlo do redukcije prava stečenih u prvim decenijama nakon II svetskog rata i prevlasti socijaldemokratskog društvenog uređenja. Stiče se utisak da je Zapadu bio potreban ideološki neprijatelj, verna opozicija, koja bi u dijalektičkom odnosu držala na oprezu i služila kao korektiv u društveno-političkom smislu. Padom komunizma je na paradoksalan način, došlo i do krize (neo)liberalizma koja je na (produženom) vrhuncu i čije smo žrtve i svedoci. Takođe, ne manjka ni zidova, samo imaju manji marketinško-manipulativni potencijal.

Danas, nakon četvrt veka u „blagostanju postistorije” valjalo bi pogledati šta pad Berlinskog zida znači u kontekstu srpskog društva i politike vodećeg čoveka Vlade Srbije – Aleksandra Vučića i njegovih reformskih mera.

Znakovi pored (post)istorijskog puta

Transformacija Aleksandra Vučića od ekstremnog nacionaliste do modernog proevropskog političara – šta god to značilo - podseća na bajku o žabi koja postaje prelepi princ. Njegov prelazak od Šešeljevog iracionalizma do Veberovog racionalizma sa psihološke strane deluje zapanjujuće, ali i zastrašujuće.

Posle Tadićeve vladavine koja je delegitimisala proevropsku poziciju u političkom životu Srbije i među samim građanima, dolazak SNS-a na vlast nije izazvao preveliku bojazan u građanskim krugovima. Stekao se utisak da je sistem korumpiran i da smena vlasti, pa makar smenioci bili naprednjaci, neće biti previše štetna, naprotiv. Sam Vučić je promenio retoriku i naoružan budističkom mimikom, protestantskom etikom i američkim marketinškim timom krenuo da menja sopstveni politički identitet. U isprazno-ideološkom smislu postao je „Tadić umesto Tadića” - samo autoritarniji, brži i sposobniji u operacionalizaciji zadatih ciljeva. U izdaji „srpskih nacionalnih interesa“, rekao bi stari Vučić.

Odmah na početku vladavine napravio je ključni ustupak – srušio je „Prištinski zid“ i sagradio most saradnje sa Vladom Kosova. Nacionalistička javnost je već neko vreme pripremana na to da je sporazum neminovnost, a Vučić je očima građanske Srbije prikazao promenu koju su želeli da vide, uradivši ono što Tadić zbog sopstvenog kukavičluka nije smeo. Jedan od najvećih autoriteta građanske Srbije, Vesna Pešić, shvatajući važnost tog sporazuma, u euforiji je izvršila čak i “degolizaciju“ tadašnjeg zvaničnog premijera, Ivice Dačića.

U tim momentima, delovalo je kao da se mladi Vučić probudio iz nacionalističkog košmara mokar u krevetu 1989. godine sa apokaliptičnim vizijama budućnosti.

„Ich bin ein Berliner”, vežbao je Vučić 2013. godine u hotelskoj sobi u Berlinu ispred ogledala pred susret sa nemačkim predstavnicima.

„Kada je 1989. pao Berlinski zid i svet se menjao, mi Srbi nismo shvatili šta to znači. Više nismo razumeli svet. Evropska ideja je zrila, ali mi to nismo videli“, izjavio je Vučić 2.0 nemačkim novinarima.
Evropska ideja je zrila, međutim u momentu kada je „sazrio“ Aleksandar Vučič, ta ideja izgleda kao truli plod koji će se svakog časa stropoštati u opalo lišće jeseni pozne, a transformisani princ iz bajke deluje kao bosonoga Pepeljuga koja u 15 do 12 hita na poslednji voz istorije.

U septembru 2008. osnovana je Srpska napredna stranka. Dva meseca kasnije, nobelovac i bivši potpredsednik Svetske Banke, Jozef Štiglic, izjavio je: „Septembar 2008. bi za neoliberalizam i tržišni fundamentalizam trebalo da bude ono što je pad Berlinskog zida bio za komunizam.”

Dioptrija autoritarnosti

NeoVučić je došao na vlast populističkim socijalnim programom i najavom borbe protiv korupcije. Prve dve godine vladavine iskorištene/izgubljene su na prekomponovanje vlasti na svim nivoima, partokratsko deljenje kolača, namirivanje proždrljive glasačke mašinerije i kreiranja poželjnog imidža na unutrašnjem, ali i na međunarodnom planu. Utamničivši hologram Miroslava Miškovića, obezbedio je podršku očajnog i gnevnog stanovništva, dok je Zapad bio očaran i prezadovoljan Vučićevom fleksibilnošću i kooperacijom.

Nakon novih izbora i obezbeđivanja novog četvorogodišnjeg mandata, ideološko-modifikovani Vučić je jasno ocrtao konture svoje ideološke metamorfoze. Njegova autoritarna ličnost, nasleđe rane mladosti i “ružne radikalske prošlosti”, ostala je dominantna crta njegove politike. Gospodar/rob dihotomija je dioptrija kroz koju Vučić posmatra svet, sočivo kroz koje se prelama svaki njegov postupak i odluka.

U nedostatku kvalitetnih kadrova, ali i zbog sopstvenog ega, gospodar Vučić je okupio oko sebe verovatno najmediokritetskiji skup ljudi u novijoj istoriji Srbije, naspram kojih Miloševićevi kadrovi, u profesionalnom smislu, izgledaju kao nedostižni gorostasi.

Najezda naprednjačkih “botova” u javna preduzeća i sve moguće institucije zasenila je po bezobrazluku poznatu vladavinu demokrata i onih koji su se tako nazivali. Državna vlast ostaje percipirana kao partijsko-plemenski plen plemensko-partijskog plemstva, a ne kao prilika za reformisanje institucija i instrument poboljšanja generalnih uslova života u Srbiji.
Vučićeva omniprepotencija i politika “mekog nasilja” odlučujuće determiniše današnji politički sistem Srbije i on je preduslov za onaj drugi i supstancijalni deo njegove transformacije – kontekst neoliberalne doktrine i mera štednje kao dominantnog obrasca funkcionisanja EU u vremenu krize.

Neoliberalizam i nasilje

Još od Pinočeovog režima i vladavine vojne hunte generala Videle u Argentini, jasna je veza čvrstorukaškog upravljanja državom i neoliberalne šok doktrine – oni su prirodni saveznici. Autoritativna vlast u tom smislu predstavlja “podvodača” sopstvenog stanovništva nasilničkoj logici širenja kapitala gde se “prostitucija” uzdiže kao vrlina, kao korak sa vremenom, a sve izvan kruga “profitabilnog” izlazi iz računice jer – pa šta još ima sem gole, sirove računice!

Naravno, ekonomistički pozitivizam je, sam po sebi, metafizika ravna antičkoj filozofiji, dok „diktatura statistike“ svoju dominaciju održava klasičnom “(slobodno) tezgaroškom manipulacijom“. Dobar primer za to predstavlja nedavni pokušaj Vučićeve Vlade da izmanipuliše brojem nezaposlenih u Srbiji. Selektivnim tumačenjem statističkih podataka došlo se do toga da je broj nezaposlenih smanjen za ogromnih pet procenata, što je kasnije veoma lako pobijeno i, čak, dokazano suprotno – broj nezaposlenih se povećao.

Da savez monopoliste na silu i monopoliste kapitala ne prezaju ni od čega, pa ni od Ustava i zakona, pokazuju i sledeća dva primera:

  1. Od 1. oktobra u Beogradu je na snazi Odluka o javnom linijskom prevozu kojom se neplaćanje karata državno-privatnom frankenštajnu, Bus Plus-u, tretira kao prekršaj i podleže Zakonu o prekršajima. Na taj način zbog neplaćanja autobuske karte građaninu mogu biti oduzeta prava na registraciju automobila, preregistraciju firme, produžavanje lične karte, pasoša ili bilo kog drugog dokumenta. Naravno, takve mere su potpuno protivustavne i služe jedino da se nasilno namiri nezasitost neefikasnog i štetnog državno-privatnog saveza koji upravlja sistemom gradskog prevoza. Na taj način je „švercovanje“ uzdignuto na nivo vanrednog stanja. Da besmisao nikad nije lišen komike, uz svu svoju tragičnost, svedočili su i pokušaji GSP-a da se građani (paternalistički posmatrani kao nedozrela deca) podmite i „privedu“ plaćanju karata “sokoštarkovim“ čokoladicama.
  2. Nedavno je Vlada Srbije donela Uredbu o merama socijalne uključenosti korisnika novčane pomoći koja, na jedan izuzetno bahat način, sugeriše da su korisnici socijalne pomoći obični paraziti, neradnici i nepotrebni trošak za državni budžet. Naime, pored standardnih floskula o socijalnom uključivanju marginalizovanih, u Uredbi se nalazi i jedina definisana obaveza koja govori o “društveno korisnom radu, volontiranju i javnim radovima” korisnika socijalne pomoći. Ministar Vulin, jedan od najkarikaturalnijih likova srpske političke scene, izjavio je da će socijalna pomoć morati da se - hm, zaradi, etiketirajući korisnike pomoći – a to su uglavnom radno nesposobni ili radno sposobni kojima nedostaje osnovnih sredstava za život – kao nepatriote koji neće da pomažu prilikom regulisanja šteta od poplava i neradnici koji žive na nejakim državnim plećima. Ministar, deklarisani levičar, na taj način socijalnu pomoć ugroženima tretira kao platu,  kršeći Ustav u kome se navodi da se socijalna pomoć deli prema načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, kao i odredbe o zabrani prinudnog rada koji je ovom uredbom i ministrovom interpretacijom uveden u javni diskurs. Tako se u još jednom činu srpskog političkog teatra apsurda, vajni čegevarista transformiše u militantnog tačeristu, što implicira da društvo i društvena odgovornost ne postoje, već samo jeftine radno-sposobne porodice i prinudno radno-osposobljeni pojedinci.

Naravno, satirična logika reformskih mera nije poštedela ni samog dirigenta Vlade.

“Moji roditelji imaju najveće penzije. Otac ima 90.000, a majka 80.000 dinara. Ja sam ovim merama najviše oštetio porodicu Vučić”, izjavio je Vučić u pokušaju da objasni mere smanjenja penzija, a ovaj potpisnik bi na to mogao reći isto što i gospodin premijer na obrazloženje grupe  akademaca o plagijatu doktorata ministra policije Nebojše Stefanovića: „Ništa gluplje nisam čuo u životu!“
U poslednjih nekoliko meseci Vlada Srbije je preduzela mnoštvo “paketa mera” – kako to unicefovski humano zvuči!-  koji veštački kaleme neoliberalne ideje na gnojno hobsovsko tlo gde cveta ratno-profiterski kapitalizam i gde su vladavina prava i pravna država samo delić iz frazeološkog arsenala Vojislava Koštunice.

Kvazilekovito smanjenje penzija i plata u javnom sektoru famoznu potrošačku korpu smanjuje na malo veću potrošačku kesu, čime takozvana socijalna struktura biva razorena kao Drezden 1945, dok je Zakon o radu pretvorio masu radnika u grogirane i dezorijentisane “rogove u vreći” koji se međusobno glože zarad još manje nekvalitetnijih mesta na tržištu rada.

Neminovno smanjenje nadnica smanjuje i osećanje nade među radnicima, a na taj način se razbija svaka ideja solidarnosti i poverenja koja je inicijalni, onaj suštinski “nevidljivi” kapital bez kog nijedno i nikakvo tržište nije moguće.

Međutim, fraza da je neznanje moć, čini se nikad aktuelnijom u doktorat-aferom pogođenoj Srbiji. Sam premijer Vučić, koji se u želji da nadoknadi zapostavljeno gradivo, frlja floskuletinama poznatih mislioca, očigledan je sindrom jednog kampanjca koji se nasilno samolobotomira pred ispit. U takvoj situaciji, kada je “utisaka puna glava”, jasno je da ni zakoni gole logike ne važe, pa se reformske mere započinju u momentu kada su se u EU rezultati tih istih mera pokazali katastrofalnim.

Između prečitavanja Vebera i prelistavanja Konstantinovića, Vučić nije imao vremena za Kondorsea koji mu daje jednu zdravorazumsku pouku: “Za državnu kasu je uvek jeftinije da siromašne dovede u položaj da mogu da kupe kukuruz, nego da spušta cenu kukuruza kako bi ga približila siromašnima.“

Bumerang “nacionalnih interesa”

Zanimljivo je videti kako se fraza o odbrani nacionalnih interesa, Aleksandru Vučiću vraća kao likujući bumerang. U večnom oscilovanju izmedu roba i gospodara, nekadašnji protivnik politike MMF-a sada se ukazuje kao njen najrevnosniji vojnik na liniji fronta i entuzijastični radnik-volonter.

Sve reformske mere koje je preduzeo izaslanik MMF-a za Srbiju, Aleks Vučić, direktan su napad na prave i suštinske nacionalne interese građana Srbije, istinskih nosioca suvereniteta koje su Aleksu Vučiću samo prenete na ograničeni period.

Nekadašnji Vučić je nacionalne interese vezivao za etniku, dok je ona neraskidivo povezana sa etikom, moralom zajednice koji je drži na okupu. Operaciju dodatnog osiromašenja već dovoljno osiromašenog građanstva pod šifrovanim MMF-nazivom “fiskalna konsolidacija”, Vučić vodi garnizonskom disciplinom i isto tako garnizonskim neznanjem i nerazumevanjem  posledica.  
Na taj način se pokazuje kao prava ličnost za upravljanje poluperiferijskim logorom krupnog kapitala. Njegov CV je savršen za posao koji se traži - autoritativni egzekutor, kog neće sputavati ta dosadna i skupa demokratija , obaviće sve što je potrebno da se Srbija privede globalnom tržištu rada, iako nije prošla pripremni period, a ni tehnika joj nije na zavidnom nivou.

Nekada je Vučić pretio sa 100 ubijenih muslimana za jednog srbina, a danas sa 100 u pojam ubijenih radnika za jednog stranog investitora. U vladajućem diskursu, socijalni problemi postaju nezdravo tkivo koje valja odstraniti, javni sektor leglo parazita, siromašni su postali sinonim nesposobnih, a nezaposlenost je patološki fenomen.

Država Srbija postaje jeftina istočnoevropska kurva koju vlast podvodi “tamo nekim namirisanim strancima”, što je izdajstvo mnogo dublje nego ono mereno imaginarnim krvnim zrncima.
Farsično, Vučić se postavlja kao izvšilac poslednje etape demoliranja tekovina jugoslovenske države i legitimizator ratno-pljačkaškog delovanja koje traje od 90ih pa do danas.

Premijer će izvršiti takozvanu “normalizaciju” - prljavi kapital i korumpiranu elitu uvešće u “legalne tokove” i tako finalno uspostaviti groteskni pljačkaško-zločinački poredak. Na taj način će se završiti “prava tranzicija”, jer prava tranzicija je ona u kojoj su figure postavljene tako da je stanje okamenjeno i otporno na promene. Početni kapital je proveren, pa slobodno-tržišne igre mogu da počnu – taknuto je maknuto, a „ko se nije skrio - magarac bio“.

Foklandska ostrva & bespuća istorije

Naravno, svaka Margaret Tačer mora imati svoja Foklandska ostrva - ni Vučićev režim nije izuzetak. Nacionalistička divljanja nakon incidenta sa dronom, kontrola medijskog prostora, prekomponovanje kulturne scene, a sve pod izlikom slobodnog tržišta, samo su spin-sredstva za skretanje pažnje javnosti sa štetočinskih aktivnosti Vlade Srbije i hegemonski metodi za kontrolu nad interpretacijom.
Susret sa Edijem Ramom, albanskim premijerom, lukavo je iskorišten za šovinističko orgijanje po naslovnim stranicama novina, et(n)ičke packe i nacionalističku mobilizaciju izmanipulisanog javnog mnjenja. Jer, neprijatelj je uvek „tamo negde – daleko“, uloga žrtve na ceni je još od Holokausta, a naše kulturno ministarstvo patriotizma, u svakom slučaju finansira samo autoviktimizacijska ostvarenja.

Vučićev mentalitet se p(r)okazuje u svojoj suštini: Zavisnik od autoriteta i autoritativnosti, Vučić poslušno igra ulogu klimoglavca pred evropskim zvaničnicima koji ukazuju na realnost kosovske nezavisnosti, dok je Ediju Rami, predstavniku „moralnog taloga Balkana”, namenjena uloga ne-moćnijeg, podobnog za kanalisanje kompleksa i iskazivanje lažne snage.

Vučić pomera datume istorijskih događaja, smeje se pred ruskim predsednikom kao nakljukan meksičkim gljivama, bezrazložno kisne u parodiji dodvoravanja i poniznosti, pa čak i kad od “subjekta obožavanja” kao izliv zahvalnost stigne račun za gas od 200 miliona dolara – on dovodi svoju šaradu do paroksizma.

Na kraju, šta ostaje od premijerove transformacije? Praktično ništa. Psihologija je ista, a to što Vučić pragmatično luta istorijskim bespućima tražeći formulu za sopstveno političko delovanje stvari čini još gorim, jer se pokazuje kao nepismeni tumač i kladioničar-diletant.

Kada je jedino ispravno bilo ne-biti nacionalista – Vučič je bio šovinista, danas kada je jedino ispravno ne-biti neoliberalni fanatik – Vučić je autokratski neoliberalni fanatik.
“Godine između 1989. i 2009. pojeli su skakavci”, kaže britanski istoričar Toni Džad za period dominacije neoliberalnog diskursa.

“Ich bin ein Berliner”, vežba pred ogledalom srpski premijer 2014. godine.
Rizikujući da kardinalno istorijski omanem, poput srpskog premijera, mogu zamisliti da neke tamo 2030. godine, Aleksandar Vučić, na prepunom trgu u socijalističkom Berlinu, ushićeno drekne: “Ich bin Kommunist!”
 

Saša DRAGOJLO

Novinar, Beograd

AkuzatiV - Online magazin

Back to top