SVI SMO MI OLIVER TVIST

Priča o napadu na Rašu Popova, izuzetnog čoveka i pisca (i) za decu, podigla je javnost države Srbije na karakteristične kratke noge, iscedila kapljice empatije iz tranzicijske suve drenovine, i na površinu našeg društveno-političkog mrtvomorja, makar na kratko, izbacilo nekoliko nemerljivo važnih pitanja – o Deci, o Državi, o Društvu.

U tmurno londonsko predvečerje, ustajala gradska kiša dobovala je po mrkim krovovima iz kojih su virili čađavi dimnjaci kao sveže pečurke, dok je niz granitom poštropanu kaldrmu klackao Čarls Dikens. Rasejano - sporo, ali bezbrižno - hodao je slavni pisac pokraj teških, ugljem natovarenih zaprežnih kola, probijajući se kroz gustu maglu, kada su ga kod Covent Gardena zaskočila, ni manje ni više – braća Tvist.

“Pratili su me vrlo vešto po nekom utvrđenom znalačkom planu, kao vučjaci zeca su me pratili, sve do lifta i stiglu su pred ulaz u moj stan gde su pokušali da uđu“, izjavio je 81-godišnji Dikens.

“Saletali su me na ulici i pratili do zgrade, a prilikom ulaska u stan pokušali su da uđu, ali sam uspeo da se sa njima izborim i zaključam vrata“, rekao je razočarani pisac na koga su se okomili junaci sopstvenih dela.

“Tražili su mi novac. Dao sam im metalni, 15 dinara. Hteli su da vide gde starkelja drži papirne pare, jer je to ono što njima treba. Ušao sam u stan, a najstariji je gurnuo koleno u vrata. Onda sam vrata zatvorio ramenom. Bilo je strašno. Nisam imao srčanih ili bilo kakvih tegoba posle toga. Sada sam postao paranoičan“, kaže Dikens dok sedi okružen knjigama i uspomenama u dnevnoj, radnoj, ujedno i spavaćoj sobi.

Priča o napadu na Rašu Popova, izuzetnog čoveka i pisca (i) za decu, podigla je javnost države Srbije na karakteristične kratke noge, iscedila kapljice empatije iz tranzicijske suve drenovine, i na površinu našeg društveno-političkog mrtvomorja, makar na kratko, izbacilo nekoliko nemerljivo važnih pitanja – o Deci, o Državi, o Društvu.

Kopilad Sistema

“Država zaista rađa decu, rađa samo decu države, takva je istina. Ne postoji ni jedno slobodno dete, postoji samo dete države s kojim država može da radi šta god hoće. Država donosi dete na svet, majke su samo nagovorene da veruju da one donose decu na svet, a državni stomak je onaj odakle dolaze deca, takva je istina”, piše Tomas Berhard, pisac iz Austrije o austriji, implicirajući da su mali napadači na Rašu Popova državna odojčad i to, ovoga puta, očigledno nepriznata.

Proglašavanje „male braće Tvist” (11 i 12 godina) za obične siledžije i kriminalce, ma koliko to bilo istinito, ne pomaže ni njima, ni žrtvama, a ni samom društvu. Suštinsko je pitanje u ovom slučaju – otkud dvanaestogodišnja deca na ulici i otkud to da iza sebe imaju, kako se navodi u medijima, 300 krivičnih dela(!).

Internet-komentatorska javnost je besna na „sitnu decu koja rade sitan kriminal” i likuje nad ne-pravilnim odgojem te dece uz “batina je iz raja izašla” krilatice. Ovog puta nismo čuli onu čuvenu sintagmu o „našoj deci”, jer se iza ovog nasilja i kriminala ne nalaze “patriotski” motivi, već evidentno klasni ili još preciznije - egzistencijski.

Ova dva dečaka, romske spoljašnjosti, odrasla na ulici, bez oca i sa nestabilnom majkom koja nije u stanju da ih izdržava, definitivno su van emocionalno-kognitivnog aparata „boljih beogradskih kuća”, ali, sa druge strane, te iste “beogradske kuće” su pripomogle sopstvenoj socijalnoj obnevidelosti, učestvujući u izgradnji ovakvog sistema, koji svoje najslabije pripadnike tretira na najgori mogući način.

Uostalom, kakvu je šansu imala njihova romska majka u ovakvoj Srbiji? Kakvu su šansu imali oni sa takvom romskom majkom u ovakvoj Srbiji?

Naravno, kada nema rešenja, sistem pokušava da čitav problem ubaci u stari-dobri folder neuračunljivosti, pretvarajući grešku sistema u grešku-van-sistema, pa tako u Gradskom centru za socijalni rad objašnjavaju da je kod dečaka koji su napali Rašu Popova prisutan „težak oblik strukturisanog poremećaja ponašanja i poremećaja ličnosti koji se eventualno može tretirati samo u okviru zatvorene zaštite, tj. ustanove u kojoj bi maloletnicima bilo ograničeno kretanje i sloboda“. Što u prevodu znači: izolacija iz društva, čišćenje društva od nepoželjnih elemenata i kruto institucionalno rešenje problema.

Očigledan je „staroškolski“ pristup naše psihijatrije koja nije uvažila neka savremena dostignuća u psihoterapiji. Rečima psihološkinje, Lepe Mlađenović: „Istorija ludila je istorija razuma. I kad psihijatar želi da ostvari susret sa drugim čovekom on treba da izađe pred njega prazan i spreman da bude do vrške pun. Ne treba nikada da zaboravi: taj čovek, ma kakav da je, predstavlja samo jednu od njegovih mogućnosti koja se nije razvila“.

Država Srbija, zemlja nerazvijenih mogućnosti, „demokratija za jedno veče“ i sistemski proizvođač kopiladi, pokazuje sopstvenu nesposobnost za roditeljstvo i izuzetan potencijal za unesrećavanje svojih potomaka. Ako merimo kvalitet države na osnovu toga kako se ponaša prema svojim najslabijim članovima, teško da bi se tu mogao naći bilo kakav kvalitet, a da ne nosi pežorativni predznak. Ipak, takav test bi pokazao pravo lice sistema i njegove “porodične vrednosti“.

Država kao Hobsovo sirotište

Ovih dana se obeležava Svetski dan deteta, što čitavu sliku dodatno zaoštrava i uvodi u žanr čiste groteske. Stanje u kojem se nalaze deca u Srbiji deluje katastrofično pogledom na puke statističke brojke. Naime, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2013. godine svako 10. dete je siromašno, a stopa siromaštva dece u 2013. godini je 11,4% i veća je u odnosu na stopu siromaštva odraslih koja iznosi 8%. Gotovo trećina dece (28%) su korisnici usluga socijalne zaštite, a prevedeno u realne brojke to čini 186 424 deteta na evidenciji zavoda za socijalnu zaštitu.

Mala „braća Tvist“ kao ekstremni primer nebrige, ukazuju na dubinske probleme čitavog društveno-vrednosnog sistema. Kako nisu prošli standardni socijalizacijski dril usvajajući eufemizam kao osnovno sredstvo prilagodbe i nagodbe sa društvom, oni su prisvojili realistični i stvarnosno utemeljeni koncept – borbe za (po)moć. Delujući anti-sistemski i koristeći kriminal kao sredstvo za postizanje – minimalnih, a maksimalnih – ciljeva, oni su prokazali sistem u svoj svojoj dvoličnosti. Levijatanski državni aparat posmatrajući sebe u ogledalu ne bi video ništa drugo do – „braće Tvist”. Kako država (mal)tretira svoje najslabije potpisnike društvenog ugovora, tako i najslabiji potpisnici društvenog ugovora tretiraju slabije od sebe. Jer, šta je život nego gaženje slabijeg i udvaranje snažnijem, zar ne?!

Na taj način se vidi da su i dečaci-nasilnici i Raša Popov samo (najniže) tačke u hijerarhiji nepravde i žrtve sistema koji, idući od repa, proždire sebe sama. Deca odrasla u razorenom društvu za čije razaranje su najodgovorniji oni najpovlašćeniji, gde sve veća atomizacija društva čini da se slobodno-radikalski gledamo preko nišana u egzistencijalnoj rovovskoj bici, a solidarnost traje koliko i nadražaj medijski konstruisanog sadržaja – ne smeju postati žrtvena jagnjad jagnjećih brigadira na vrhu piramide.

Na kraju krajeva, u društvu koje izgleda kao program Animal Planet-a, gde je borba za opstanak osnovni princip – svi smo mi „braća Tvist“.

 

Saša DRAGOJLO

Novinar, Beograd

AkuzatiV - Online magazin

Back to top