Tolerancija: Od podnošenja do ponošenja

Nedavno je u Beogradu završen prvi Festival tolerancije, jedna u nizu manifestacija u okviru kulturnog projekta kojim reči tolerancija na Balkanu nastoji da se udahne svežina i ulije novi sadržaj. Pored toga, i uprkos činjenici da se retko dešava da prođe duži vremenski period u toku kojeg ne dobijemo povoda da se zapitamo o tolerantnosti našeg društva, reč tolerancija teško da može biti označena kao reč nedelje ili meseca, budući da se radi o uvek aktuelnom pojmu, ideji, principu, koji čovečanstvo nosi sa sobom, razvija ga i unapređuje još od osvita modernog doba.

Glagol nositi u prethodnoj rečenici nije sasvim slučajno odabran. Naime, reč tolerancija vodi poreklo od latinskog glagola tolerare, što znači podnositi, trpeti, a koji je izveden od glagole tollere, što znači dići, uzeti na sebe, i savim je lako uočiti da i u latinskom, kao i u srpskom jeziku, postoji vrlo jasna veza između nošenja i podnošenja. Kada izađemo iz okvira lingvistike, može se učiniti da je i sama tolerancija prilično težak teret koji ljudi nose na svojim leđima, kao i da vrlo često ne mogu da podnesu njegovu težinu, pa ga često i zbace a zatim i pogaze.

Istorijski posmatrano, tolerancija podrazumeva da se nešto istrpi i ne sprečava, bez obzira na naš (negativan) stav o tome, a na Balkanu je najčešće u zagrljaju sestre-reči suživot. S pravom se postavljaju pitanja vezana za to da li je ovako shvaćena tolerancija dovoljan cilj ili je ona puko trpljenje i podnošenje nečega sa čime suštinski možemo i da se ne slažemo i što zapravo ne prihvatamo. Kako se ne bismo vrteli oko opštih mesta, najbolje je posmatrati nama uvek aktuelne društvene konflikte, a to su pre svega oni zasnovani na verskim, nacionalnim i seksualnim različitostima. Tolerancija, kakvu najčešće propagiraju naše političke vođe, obavezuje svakog građanina da ni pod kakvim okolnostima ne preduzima nasilne, verbalne ili fizičke, mere protiv pripadnika neke od navedenih manjina. S druge strane, ona dozvoljava suštinsko neprihvatanje, pa, naročito u dane organizovanja Parade ponosa, najčešće čujemo rečenice kao što je „Može neko s time da se ne slaže“, „Koliko god neko mislio da je to loše i pogrešno“, što, dakle, toleranciju svodi na najosnovnije značenje te reči, a to je podnošenje.

Možda se možemo složiti da je tolerancija u tako serviranom obliku jedan civilizacijski minimum, ali je jasno da ona ne podrazumeva iskreno prihvatanje različitosti, a upravo je to prihvatanje ono što treba propagirati. Tolerancija je možda, na primer, bila neophodna za stabilizaciju međuetničkih klanja na Balkanu, ali ona ne sme da bude cilj, već polazište. Tek kada prevaziđemo uobičajeno poimanje tolerancije, možemo se približiti vrednostima jednog modernog i, pre svega, moralnog društva. Ako je moguće da se neko ne slaže s time, neka se samo zapita da li mu je svejedno da li ga neko voli ili ga tek podnosi.

Naravno, svet je odmakao u konceptualizaciji pojma tolerancija, pa je UNESCO još devedesetih godina u svojoj definiciji toleranciju podigao na nivo aktivnog delovanja u cilju prihvatanja različitosti, zasnovanog na uvažavanju, znanju, komunikaciji.

Na kraju, možemo da se vratimo na početne etimološke analize i poigramo se sa glagolom tollere, koji u svom punom obliku glasi: tollo, tollere, sustuli, sublatum. Od njegovog participa perfekta (sublatum) latinski jezik je dobio pridev sublatus, koji znači ponosan. Sada vidimo da nam i srodnost ponošenja i podnošenja poručuje da je potrebno samo malo promeniti perspektivu, kako bismo se manje podnosili a više ponosili različitostima.
 

Borislav STOJKOV

Profesor italijanskog jezika i književnosti, Beograd.
Bavi se pisanjem, čitanjem, tumačenjem, tvitovanjem, ...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top