Slobodan SADŽAKOV

Slobodan SADŽAKOV

Doktor etike, Novi Sad

  • Published in UGAO

IMA TU NEŠTO (Da li smo pametniji od životinja?)

,,Ima tu nešto“ je najčešći odgovor prostodušnih vernika na pitanje zašto veruju u boga. Takav odgovor smatra se sasvim dovoljnim argumentom. Problemi nastaju ako je sagovornik dovoljno neuviđavan ili radoznao pa postavi i dodatno pitanje: ,,A šta to?“. Tada obično kreće zbunjeno uplitanje ili neprijatna tišina, sve u svemu, ne baš veliko interesovanje da se razgovor na ovu temu nastavi. Pitanjem šta je to ,,nešto“ zlopatili su se, istina, i najveći umovi teologije sa veoma promenljivim uspehom. Kako bilo, pomenuto ,,ima tu nešto“ svedoči kako se, bez puno udubljivanja, na mutnoj predstavi i naslućivanju, može zasnovati stav  o vlastitoj religioznosti, ono  poznato ,,Ja sam vernik“. Određena ,,olakšavajuća okolnost“ za navedeno je ta da je reč o području vere, a ne racionalnosti. Važnije je pitanje kako stvari stoje sa ostalim oblastima života koje bi trebalo da potpadaju pod vladavinu ratia.

Ko su moralni uzori?

Kada sam namerio napisati par redova na ovu temu, upitao sam nekoliko ljudi iz svog okruženja ko su osobe koje za njih predstavljaju moralne uzore. Njihova reakcija bila je više nego indikativna i interesantna. Niko nije naveo neko ime ,,iz prve“, a najčešće ni posle dužeg razmišljanja. A u etičkoj literaturi više izgovora nego odgovora, ako se neko uopšte šire i bavio time.

Ko su moralni uzori? Zašto je tako teško navesti konkretna imena? Da li se radi o davno iščezloj kategoriji? Trebaju li nam moralni uzori uopšte i mogu li istinski i postojati u vremenu trange-frange preživljavanja, lopovskog ,,morala“ i života gde se sve unižava i sve je na prodaju? 

Kad se postavi pitanje o tome ko su moralni uzori, koje vrednosti i postupci ih čine takvima, već na prvom koraku suočavamo se sa dubokim relativizmom naših predstava o moralu, dobru, čestitosti, sa relativizmom naših ,,opisa“ valjanih ljudi i dela. Ne postoji konsenzus o tome šta pod moralom treba podrazumevati, pa tako ni konsenzus o konkretnim ljudima i njihovom moralnom delovanju. Često ista osoba, dobro je poznato, za nekoga predstavlja primerno moralnu osobu, uzora ili heroja, a za nekog nemoralnu, izdajnika ili zločinca.

  • Published in UGAO

MILOŠEVIĆ JE POBEDIO!

Kad se kaže ,,Milošević“ u ovom kontekstu misli se, pre svega, na nacionalistički, ksenofobni, pljačkaški ,,duh“ koji je pokrenut njegovim dolaskom na vlast, na ,,gaženje nogama“ većine parametara uljuđenog društva, na fatalne učinke partokratije, na bauljanje izvan glavnih tokova istorije i sumantost vođenja politike, na trulost institucija i parazitiranje na idiotizovanosti građana.

Kad se kaže ,,pobedio“ misli se na to da je gore pomenuti ,,duh“ postao konstanta, u svojim raznolikim mutiranim oblicima, ne samo decenijski ,,ekces“ i nešto što se može vezati isključivo za period vladavine koji se završio 2000. godine, već trajno stanje gnjilosti jednog društva iz kojeg se ne vidi izlaz.

  • Published in UGAO

SAMO CENZUROM (Zašto je lakše odreći se Kosova nego medijske kaljuge?)

Pre desetak dana na redovnoj sednici SANU akademik Ivan Jevtić pozvao je Akademiju, ali i Vladu Srbije da reaguju protiv rijaliti emisija kao što su Farma i Veliki brat koje, prema njegovom mišljenju, ugrožavaju mentalno stanje nacije. ,,Treba da postoji sloboda medija, ali ne i zbog nečega što dira direktno u mentalno stanje nacije, Akademija je dužna da na neki način reaguje. Treba pronaći način da se reaguje i zatvore ti izvori zla. To je nezdravo i treba mu stati na put”. Naravno, izjava je izazvala medijsku pažnju, osvanuli su naslovi poput “SANU protiv Farme”, dan ili dva je ova tema razvlačena po medijima, lamentiralo se nad štetnim uticajem vašarske zabave, pominjana je poznata uloga SANU... I šta sad? Pa, ništa. Po običaju, sve će prekriti ,,plava trava zaborava“.

LEONARD KOEN - Čovek potreban svetu

Waiting for a miracle

Kada su krenuli prvi taktovi dobro poznate pesme na bini se pojavio vižljast, stariji čovek. U elegantnom odelu, dostojanstven, sa šeširom na glavi. Uputio se do gitariste, klekao ispred njega i prepoznatljivim baritonom zapevao ,,Dance me to your beauty with a burning violin...”.  Istog trenutka se i ne baš sasvim adekvatni prostor Arene pretvorio u pozornicu magije, koliko god nekom ovo možda zvučalo preterano ili otrcano. Beograd, početak septembra 2009. godine. Pred nama, na dvadesetak metara razdaljine, čovek koji je u prethodnih pet decenija nadahnuo mnoge širom sveta i svojom umetnošću im otkrivao razne strane života. Leonard Koen.

  • Published in UGAO

Od "nebeskog naroda" do propadanja u šahtove

Otvoreni šahtovi zjape po gradovima Srbije. Poklopci su ukradeni kako bi bili prodani na užasnoj berzi na kojoj se ne pita puno za poreklo ,,robe“. Nekad su rupe na sredini puta, nekad na njegovim krajevima, često i na delu trotoara. Po pravilu, jedva primetne dok im se sasvim ne priđe. Opasnost, posebno noću, i neretko se čuju vesti o povredama ljudi, havarijama automobila... Ta pojava, koju bi neko smatrao problemom komunalne prirode, zapravo je velika metafora stanja ovog društva i pokazatelj dna na kom se nalazimo. Krađa šaht poklopaca je primer rastegljivosti pojma ,,lopovskog morala“ (ukrade se bez obaziranja na mogućnost da ,,minuli rad“ može nekog koštati teških telesnih povreda), ali ne samo to, već i nova faza lopovluka. Baš ta ,,novost“ je ono indikativno. Većina šaht poklopaca postavljana je pre 30 ili 40 godina (to se vidi po otisnutim imenima gradova u kojima su proizvedeni, a koji su u sada bivšim jugoslovenskim republikama) i nije bila posebno zaštićena, jer očigledno niko nije mogao pretpostaviti da je to potrebno i da će ,,potonja vremena“ doći. Pre šaht faze počišćene su spomen-ploče, biste znamenitih ljudi i heroja, koje je neko ,,herojski“ pod okriljem noći odnosio, spontano prekrajajući mapu kulture i istorije efikasnije nego njeni ravnogorski ,,popravljači“.

Ljubi dalekog tuđeg

Šta predstavlja altruizam danas? Istinski vid moralnosti, ljudskosti, solidarnosti i požrtvovanja?  

Altruizam je, po Kontovoj uzrečici "vivre pour autrui” (živeti za drugoga), uopšteno shvatan kao delovanje usmereno ka unapređivanju i pomaganju dobrobiti drugog. U svetu gde je sve podložno manipulaciji ni altruizam nije izuzet, pa neki, naoko altruistički postupci, često nisu ništa drugo do kalkulacija, licemerje ili poza.

Kriza morala, kažeš?

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom  i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala" čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja. Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja" morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala", kao i imperativ da nam treba ,,više morala". Ipak, sintagma ,,kriza morala" predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost. Na to je u sferi etike ukazao posebno čuveni zagrebački profesor Milan Kangrga.

Uspon bizarnosti

SENZACIONALNO!!! ŠOKANTNO!!! BIZARNO!!! BIZARNO. 'Ajmo o bizarnom. Reč bizarno, obično uokvirena u fluorescentno-drečave ramove, kao čupavac iz kutije iskače iz vaskolikih medija. Zajedno sa svojim pandanima ,,senzacionalnim“ i ,,šokantnim“ treba da prodrma svest prosečnog srpskog građanina (uh!) i da mu skrene misli sa njegovog ,,nebizarnog“ života (uh uh!). Sve vrvi od toga i ne treba puno tražiti. ,,Vanzemaljci posetili salaš u Kikindi“, ,,Ukrao most težak 2 tone i prodao ga za 300 eura”, ,,Uklesao vaginu na nadgrobnu ploču”… Istina, nije to samo naša ekskluziva. Hvala bogu da postoji neka ludost, a da joj poreklo nije isključivo ovdašnje. Sad dođe skoro pa lakše. Bar tako smo deo ,,sveta“. Iz njega nam dolaze i sledeća važna obaveštenja: ,,Liže lutke u ženskom trikou“, ,,Muzika od ptičijeg izmeta“, ,,Fudbaler proglasio smrt nepostojeće devojke“, ,,Norvežani silovali most uz srpsku muziku”, ,,Umro pošto je pobedio u takmičenju jedenja bubašvaba”, ,,Boji se da će je WC šolja progutati”... Kada se tome dodaju bizarni sportovi, rekordi, statistike, performansi, trke beba, trke na štiklama sa slavnim padovima učesnica, vidimo da postoje respektabilni napori da se probiju granice ludosti, u čemu je čovečanstvo uvek imalo uspeha.

(Ne)mogući Džoni Štulić

Već prilično dugo traje priča o povratku Džonija Štulića na ove prostore i dilema o tome da li će opet koncertirati. Izuzev kratkog boravka u Beogradu 1995. godine, zbog promovisanja prevoda Homerove Ilijade, njega na ovim prostorima fizički i koncertno nema od 1991. godine. Od njegovog poslednjeg dolaska prošlo je, dakle, skoro 18 godina. Za to vreme, rasla je popularnost njegove muzike, čemu je na specifičan način doprinelo upravo i pomenuto odsustvo. Ono što je počelo sredinom devedesetih, doživelo je svoju ekspanziju u dvehiljaditim. Nebrojeni koncerti u čast Azri, cover bendovi, nekoliko knjiga i dokumentaraca, pa čak i mesto u pojedinim školskim udžbenicima, sve to je samo deo onoga što je dovelo do toga da Štulić danas ima gotovo status polubožanstva. Kritičari koji su ga, posebno u osamdesetim, pratili sa jetkim zamerkama pali su u zaborav, a ostalo je skoro jednodušno mišljenje da Štulićeva muzika predstavlja neospornu umetničku vrednost. Njegovim povratkom bave se i političari. Stvar prestiža postalo je koja će mu od bivših republika, sada država, dati pasoš. Sam Štulić se relativno retko oglašava u medijima, a  novinarska pitanja se uglavnom odnose na to kada će opet doći i svirati. U odgovorima na njih on se dovija na razne načine, od štoserskih pokušaja skidanja tih pitanja s dnevnog reda do umanjivanja značaja svog povratka. Natezanju oko povratka najmanje je kriv Štulić. To zasigurno nije ni marketinški trik ni hir ovog umetnika. Nesumnjivo da je njegova nelagoda mnogo dublja. Štulićev povratak razlikuje se od povratka drugih umetnika posle balkanskih ratova. Čini se da je njegova karijera jedna od pametnije vođenih karijera na ovim prostorima (svakako izuzetno neobična), pa je o tome reč i onda kad je prestao sa javnim sviranjem. Štulićev nedolazak sasvim sigurno ima veze sa brigom za karijeru i očuvanjem harizmatičnog statusa koji je sasvim zasluženo stekao, ali i sa željom da izbegne mogućoj manipulaciji i postane kao većina drugih na sceni. Verujem da su dva ključna razloga njegovog odsustva vezana, pre svega, za gubljenje vere u društvenu moć muzike, kako ju je nekad shvatao, a posebno za ono što se događalo na ovim prostorima od 1990. godine. Zato je vredno pažnje to kako se na primeru jednog čoveka prelama nešto mnogo opštije.

AkuzatiV - Online magazin

Back to top