Pre neki dan, tačnije, na putu od kuće do posla, naiđoh na „svog“ uličnog prodavca polovnih knjiga. Onako, u prolazu, bacih pogled, bez namere da zastanem. Međutim, namera mi se istog momenta nasmeja u lice. Stadoh i skamenih se, jer videh jednog dragog čoveka, među svim tim „učenim i knjiškim ljudima“, koji je ležao dole na pločniku. Bio je to moj prijatelj, dobri slovoslagač i Vrščanin, Vasko Popa. Obradovah se. Dugo se nismo videli. Ni sama ne znam zašto zaboravih da ga potražim.

Fotografije Vivijan Majer su okrivene  tek 2007. godine i to sasvim slučajno, prilikom aukcijske prodaje jednog starog, antikvarnog sanduka u kojem su se nalazile. Broj od gotovo 100 000 fotografija i negativa čiji je ona autor, deluje zaista impresivno. Danas, ova neobična žena, poredi se sa najvećim fotografskim velikanima i uličnim fotografima dvadesetog veka, a po mišljenju mnogih vrsnih poznavalaca fotografije, i sama se u njih ubraja.

Glamurozna i fatalna Đilda na filmskom platnu. Jednostavna i stidljiva van njega. Režiseri koji su sa njom sarađivali, opisivali su je kao mirnu ženu sa “kožom boje kajsije” koja je svoju stidljivost skidala sa sebe samo kada je plesala. Tada je iz njenog tela progovarala strast obučena u crvenu boju španskog flamenka koju je nasledila od svojih predaka. Fred Aster, jedan od najboljih plesača na filmskom platnu bio je očaran Ritom izjavivši da je ona bila najbolji plesni partner kog je imao. 

“Ja nikada nisam slikala snove.  Slikala sam svoju realnost.” 

Slike Fride Kalo (1907-1954) predstavljaju autobiografske artefakte tradiconalnog i živog meksičkog kolorita, kombinovanog sa fizičkim bolom, duševnom patnjom, mislima o ljubavi i smrti. Njene slike su slike njene realnosti, njen krik i vapaj, njen prkos i opsesija. Posmatrajući njena dela, mi zapravo čitamo njenu biografiju, tako da je njen život i stvaralaštvo nemoguće odvojeno posmatrati. Mi vidimo njenu patnju i prepoznajemo njenu prirodu. Veoma kompleksna, ona je strastvena i mislima moćna, ali krhka i fizički slomljena. Ona je “kaktus koji krvari”, ali se ipak ne predaje u svakodnevnoj borbi sa bolešću, sumnjom i emotivnom izdajom.

Duboka noć, železnička stanica Temuko, jug Čilea, godina hiljadu devetsto dvadeset i neka. Putnik po imenu Neftali Rikardo Rejes je sedeo u kupeu i u rukama držao knjigu češkog pisca Jana Nerude. Putovao je na studije francuskog jezika i pedagogije u Santijago. Kroz prozor je gledao kako mu izmiču slike čileanskih pejzaža i skromnog detinjstva u porodici železničara. Razmišljao je o ljubavi i nadi, narodu i revoluciji. Bio je putnik sveta. Putovao je metalnim šinama Južne Amerike, španskim makadamom, indijskom prašinom, pariskom kaldrmom. Sa sobom je nosio prtljag ljubavi i revolucije, puno srce i nemirne misli.  

Slike Marka Šagala su slike detinjstva. Plavi mesec na ljubičastom noćnom nebu, seoske kuće pokrivene mesečinom i snegom, starac na krovu, leteće haringe, dečačke ljubavi skrivene u šešir i melodije seoskog violiniste. Ovo su samo neki od motiva koji govore o živopisnim sećanjima na provinciju, na belorusku varoš Vitebsk, u kojoj je 1887. godine rođen dečak koji nikada nije odrastao. 

Šagal nam svojim motivima i bojama priča o svom detinjstvu, odrastanju, roditeljskom domu, beloruskim seoskim pejzažima, pogledima sa prozora iz svoje dečačke sobe. On nam svojim slikama pripoveda sa posebom lakoćom, osećajem koji se da uporediti sa nevinošću, mišlju o prvim ljubavima, klinačkim nestašlucima. Njegove slike podsećaju na to da u svakom od nas i danas obitava taj „mali čovek“ koji nas čini živim i koga, ako kanimo biti veliki, ne smemo zaboraviti. U literaturi, Šagala opisuju kao slikara sveta. Jevrejin, Belorus, Rus, Francuz. On je čuvar detinjstva, hranitelj nostalgije, idealista koji veruje da detinjstvo prolazi samo ako mu okrenemo leđa. 

Poezija Žaka Prevera je „pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše“, baš kao njegova Barbara. Ona mu se baca u zagrljaj, ona se ne ljuti, ona ga čak ni ne poznaje, ali je ipak dovoljno njegova da se smeju zajedno. Preverova „Barbara“ je pesma o ljubavi, ratu i dvoje stranaca koji su se slučajno sreli na kiši u Brestu, u ulici Sijam, gde su se obično sastajali ljubavnici. Brest je francuski grad, trgovačka luka i brodogradilište na severozapadu francuske obale. Tokom Drugog svetskog rata, ovaj grad je bio baza nacističkih podmornica, te je od samog početka rata bombardovan i praktično je sravnjen sa zemljom. Pesma „Barbara“ nastaje kao sećanje na stradanje ovog grada i njegovih ljudi. Barbarina fizička pojava i njen hod je, u tom vremenu zla, bio dovoljan da pregazi upornu čovekovu nesreću i da u jednom, naizgled slučajnom susretu, čitaocu prikaže sreću u svom najjednostavnijem obliku - zagrljaju. Topli susret i zagrljaj stranca, u vreme vladavine bombi,haubica i zvukova sirena, lomio je ruke kao Golijat Davidovom verom da je svet u zagrljaju idealno mesto za život. Rat pesnika muči, proždire i ubija njegova sećanja i ideale.