„Ja sam, na veliku radost gostioničara, poštara... noćnih švrljala i sebe samog, tri noći probdio slikajući. Spavao sam danju. Često mi se čini da je noć mnogo življa i bogatije obojena nego dan.“

Uvek je pokušavao da pronađe idealnu boju sunca, mešajući je sa crvenim tonovima sutona, ljubičastim čempresima i tragovima zvezda iznad polja. Uvek je tražio svoje ptičje gnezdo tumarajući po nepoznatim evropskim gradovima, lutajući u cipelama koje su u porama svojih đonova i dalje nosile zrnca zemlje sa holandskih drumova. Te cipele, večno same u svojim koracima, ostavljale su tragove smisla svetom, bojeći usnule pejzaže. Za uzvrat nisu dobile ništa, sem promrzlih prstiju, loše nameštenih soba u potkrovljima, pogrešnih dodira i razočarenja. Ruke velikog majstora, impulsivnog slikara, strasnog vladara bele tkanine u drvenom ramu, morale su ljudima dokazivati da su žive, da imaju ime i prezime i da se razlikuju od drugih ruku po svojim pokretima, zanosima i upornošću.