Pre neki dan, tačnije, na putu od kuće do posla, naiđoh na „svog“ uličnog prodavca polovnih knjiga. Onako, u prolazu, bacih pogled, bez namere da zastanem. Međutim, namera mi se istog momenta nasmeja u lice. Stadoh i skamenih se, jer videh jednog dragog čoveka, među svim tim „učenim i knjiškim ljudima“, koji je ležao dole na pločniku. Bio je to moj prijatelj, dobri slovoslagač i Vrščanin, Vasko Popa. Obradovah se. Dugo se nismo videli. Ni sama ne znam zašto zaboravih da ga potražim.