Kada se pomenu reči „navijač“, ,,huligan“, ,,ultras“, ,,tifozi“, obično na pamet prvo padnu svi oni mišićavi, besni momci koje nikako ne želite da sretnete u gradskom prevozu ili kao nepozvane goste na svom rođendanu. Uz njihovu pojavu gotovo uvek se vezuju problemi sa policijom, navijačima suparničkog tabora i korišćenje desničarske, ili, ako više volite, fašističke ikonografije. Ne morate biti ekspert za desni ekstremizam, član neke od nevladinih organizacija, novinar tzv. antisrpskih medija ili diplomirani sociolog da biste se uverili u ove moje tvrdnje. Samo jedan letimičan pogled bačen na „kop“ dovoljan je da se uverite da se u moru zastava, šalova ili transparenata mogu prepoznati svastike različitih oblika i veličina, oznake SS divizija i ostali prateći simboli pomenute ideologije, u zavisnosti od toga koja je zemlja u pitanju. Naravno, nacistički pozdrav, uzdignutu desnu ruku, ne moram posebno da naglašavam. Ti simboli postali su odomaćeni u navijačkoj subkulturi i predstavljaju svakodnevnicu navijačkog folklora, pa nije za čuđenje da niko ne dovodi u pitanje njihovo korišćenje. Osim gore pomenutih eksperata, novinara, aktivista i drugih osvedočenih „izdajnika“.