• Published in UGAO

Ne znam, dakle postojim

Kolumna ,,HLEBA I CIGARA"

Jede i puši: Duško Domanović

Ne znam da ću uskoro napuniti trideset četiri godine, iako još od dvadesete IMAM bore da to i dokažem, mada bi daleko validniji dokaz bila kuća, ker i klempavo dete. Ne znam da živim u državi koja ne zna da ja postojim, iako me se, nekakvim čudom, sasvim uredno seti kad treba da mi otme danak, u krvi il’ parama, svejedno. Ne znam da živim u gradu u kom vazda gladne drvoseče seku moje drveće, ubeđujući me da beton lepše miriše; u gradu u kom iz istog tog betona rastu deca koja u desetoj jedu lepak, u petnaestoj trodone, u osamnaestoj urlaju na fudbalskim tribinama, a u tridesetoj siluju rođene majke, ubijaju za sto dinara, stoluju u javnim preduzećima, umiru sa iglom u ruci ili skaču sa petnaestog sprata, nadajući se da će mrak koji će ih dočekati biti manje crn. Ne znam da se bogu mole oni koji su onomad boga na krst razapeli. Ne znam da crkva u ime istog tog boga ruši kafane i od gladnih usta otima zemlju na kojoj ne ume ni detelinu da poseje. Ne znam da popovi dečacima skidaju nevinost u blindiranim automobilima i hotelima sa pet zvezdica. Ne znam da medije drži ista ona fukara koja je ne tako davno uvozila Rumunke i Poljakinje, pozivala na klanja, bacala mi bombe na glavu, prelepljivala predizborne plakate preko smrtovnica. Ne znam da isti ti mediji naplaćuju debeo reket od znojavih politikanata, kako bi, zauzvrat, znoj znojavih mirisao na lavandu, umesto na govna. Ne znam da sindikalci, članovi nevladinih organizacija, nezavisni novinari, promašeni pesnici, politički analitičari, feministkinje, pobožni gajdaši, anarhisti, antiglobalisti, teisti, ateisti, Srbi, Nesrbi, Kurta i Murta, u četiri stotine besplatnih kvadrata češu svoja međunožja i štancuju saopštenja o globalnom zagrevanju i lokalnoj politici za oprane pare u svotama za koje bi normalnom čoveku u nenormalnoj zemlji davnih dana otkinuli glavu i bacili je u kontejner. Ne znam da Kurta i Murta odavno jašu naporedo, tek povremeno menjajući kljusad, da budala pomisli da je bar jednom od njih dogorelo. Ne znam da za burek, kiriju i duvan petnaest godina radim na crno, paralelno u deset firmi koje se bore za prava radnika. Ne znam da ću dugove bogu, narodu i neprijateljima ovim tempom otplatiti otprilike do 2080-te, kada ću, prema slobodnoj računici, i u penziju otići. Ne znam da u mom komšiluku živi penzioner koji mi svakog jutra traži cigaretu i pedeset dinara. Ne znam da moji najbolji prijatelji jedu bajat ’lebac na dvanaest mesečnih rata i sanjaju more. Ne znam da se moji roditelji, nakon četrdeset godina prosipanja sopstvene džigerice po prašini, raduju kad uspeju da otplate ratu za drva. Ne znam da plaču svake večeri posle odgledane serije, kad shvate da su od mesa svog, od jetre svoje, od krvi svoje napravili kućerinu koja će posle njih ostati prazna, jer im je sin otišao u pizdu materinu, da iščeprka komad smisla, komad života, a postao neprimećen pesnik, lažov, propalica, alkoholičar, isfrustrirana deponija potrošenih živaca koja se godinama ne smeje i zna da je to što bi neki smehom nazvali tek histerija bespomoćnog stvora koji nema snage da ubije, ni sebe, a ni druge. Ne znam da književni časopisi objavljuju one sa književnim poreklom i neknjiževnim strinama i kumovima. Ne znam da nijedan od četrdeset izdavača kojima sam poslao rukopis svoje knjige isti neće nikada pročitati. Ne znam da će najprestižnije književne nagrade dobiti govna koja dižu dva prsta prilikom svakog naručenog glasanja, koja ne umeju da sroče ni sopstvenu biografiju, koja nijedan pošten pekar ne bi zaposlio. Ne znam da i levi i desni struju za električne pendreke i električne stolice proizvode iz iste reke, samo na suprotnim obalama, i da zdušno i zajednički u nju seru, bacaju plastične kese, zarđale „smederevce“ i mrtve pacove, da potruju one koji bi nizvodno tek da speru malter sa sebe, nakon dvanaest sati rmbačenja na gradilištima zgrada u kojima će se levodesni onlajn boriti za stari izgled fejsbuka, za napuštene gorile, za moje neotuđivo pravo da mislim isto kao i oni. Ne znam da novinski urednik, koji mi je prvobitno predložio da u tastaturu izvrištim barem nevidljivi delić svega onoga što i samu mogućnost proklamovane nepatvorene ljudskosti na svim nivoima retardirane hijerarhije sveta, od Leskovca do Etiopije, u samom startu čini nemogućom, ovo nikada neće objaviti, jer on ne zna da ja ne znam da će govnjive strukture radije poseći čitavo stablo no granu na kojoj sede i da će, uprkos svim zakonima fizike, stablo pasti, a grana ostati doveka da lebdi, makar na metar iznad dometa mojih, a bo’me i njegovih ruku. Ne znam da od svega onoga što ne znam mogu svakoga dana po jedan „Rat i mir“ ispovraćati. Ne znam... 

Ne znam. Jer, to je jedini način da živim, to je jedini način da postojim. 

 

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top