Početkom 80-ih godina prošlog veka u predgrađima pojedinih američkih gradova (Vašington, San Francisko, Los Anđeles, Boston) nešto se zanimljivo zakuvavalo. Jedan deo američke mladeži nije bio zadovoljan svojim praznim životima, gubljenjem vremena na dosadnim časovima, licemernim ponašanjem njihovih roditelja i društva uopšte. Sve to ih je nateralo da jednostavno stvore neki drugi svet. Svet u kome će, iako marginalizovani, moći da ispolje svoj bes, frustracije i negativnu energiju. Izgledalo je da su pronašli pravi način za to. Rešenje za njihove probleme bila je hardcore subkultura. Sam termin je jako teško objasniti, i najbanalniji prevod bi bio - tvrdo jezgro, ali on je postao univerzalni pojam iza koga se krije posvećenost i požrtvovanost. Odjednom više nije bilo bitno da li će neko postati član školskog tima u fudbalu ili biti izabran za „kralja“ maturske večeri. Najbitnije je bilo da se ode u najbližu garažu, odvrne pojačalo do kraja i na sav glas vikne: „We're just a Minor Threat !!!“ Zašto je čitava jedna generacija bila toliko besna? I na koga su ti mladi ljudi bili tako kivni? Šta ih je podstaklo da probaju da promene svet oko njih? Odgovor na to pitanje možda je dao pevač benda D.O.A. kada je na jednom koncertu upitao okupljenu masu: „Ko je bila osoba koja je najviše uradila za hardcorepunk ’80-ih? I ja ne govorim o Jello Biafri ili John Lydon-u“; nakon kraće pauze, odgovorio je: „...pa to je Ronald Regan! Svi su ušli u pank zbog njega“.
