Ko je skloniji da laže, vara i krade – bogat ili siromašan pojedinac? Zvuči logično da neko ko je već bogat može sebi da dopusti da igra fer.

Ko je skloniji da razmišlja o potrebama siromašnih? Zvuči logično da je siromašna osoba zaokupljena sopstvenim teškim ekonomskim položajem. Nasuprot njoj, bogat čovek, rešen takvih briga, može sebi da dopusti da se pozabavi tuđim teškoćama.

Psiholozi, tj. rezultati njihovih istraživanja, kažu da je ovakva logika fundamentalno pogrešna. Kako se osoba penje socioekonomskom lestvicom, tako njena sposobnost da razume i saoseća s onima niže od nje – opada.

Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ. Međutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (...)

Najnovija istraživanja o efektima takozvane škole pozitivnog mišljenja koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.