Hrišćanstvo, islam, judaizam, budizam, hinduizam… U okrviru njih – katolici, pravoslavci, protestanti različitih denominacija, adventisti, šiti, suniti, džainiti… Religioznost dolazi u više boja.

Onima koji napuste religiju, izgube veru ili promene ubeđenje, pronalaženje nove odgovarajuće etikete ume da bude važna, a nimalo jednostavna stvar. Da bi bila adekvatna, ona mora dobro da se uklapa u lični pogled na svet i da precizno komunicira poruku koju njen nosilac šalje svetu. Osim toga, reči imaju definicije, istorije, konotacije. Kako će drugi odgovoriti na nečije samoodređenje, u velikoj meri zavisi od pomenutih faktora.

Autorka: prof. dr Ljiljana Zergollern

U zadnje se vrijeme često sreću napisi, čak i u dnevnim novinama o bioetičkom problemu djeteta začeta in vitro fertilizacijom (IVF) ili oplodnjom i transplatacijom embrija u maternicu žene, buduće majke, ali bez spolnog čina (FIVET, fertilisatio in vitro+embrio-transplatation). Zajednički naziv za sve tehnike nespolne oplodnje jest - medicinski potpomognuta oplodnja.

U novinskim, a i stručnim člancima, još uvijek su jasno suprotstavljena dva stajališta: ono prvo, biomedicinskih stručnjaka, zajedno s roditeljima djece rođene kroz potpomognute trudnoće i filozofima-sekularcima, a zatim i ono drugo, teoloških, osobito katoličkih predstavnika, koji tako začetu djecu, ne smatraju prirodninama, dakle, prirodno nastalim jedinkama ili osobama, nego umjetninama, artefaktima, djecom koja su umjetno stvorena, koja su ,,ljudske proteze"(Delaisi de Paraseval, 1989).

Autorka: Jelica Greganović 

Država je namerna da skupi oko 620.000 evra. Od građana. Na dobrovoljnoj bazi, naročito ako to građani ne primete. Pomoću doplatnih poštanskih marki. Onih marki koje su ovde pominjane kao jedan od načina na koji bi država mogla da pritekne u pomoć teško bolesnoj deci. Te poštanske marke su izdate i prodaju se na osnovu uredbe objavljene u Službenom glasniku br. 44/2013, pod zvaničnim nazivom Uredba o izdavanju doplatne poštanske marke »IZGRADNJA SPOMEN-HRAMA SVETOG SAVE«.

Zašto među državama postoje razlike u stepenu religioznosti? Pola milijarde do 750 miliona ateista, koliko se procenjuje da ih ima u svetu, pretežno su skoncentrisani u državama severne i zapadne Evrope, Japanu i Kanadi. Nasuprot njima, u zemljama Bliskog istoka, Afrike, jugoistočne Azije i Južne Amerike, ateista gotovo da nema.

Objašnjenje koje se nameće samo po sebi upućuje na ekonomsko bogatsvo. I zaista, rekorderi po rasprostranjenosti ateističkog pogleda na svet – Švedska, Norveška, Japan, Nemačka – spadaju u ekonomski i tehnološki visoko razvijene zemlje. U društvu s njima, međutim, posmatrano iz ugla nereligioznosti, našla bi se i neuporedivo slabije ekonomski i tehnološki razvijena Severna Koreja. S druge strane, Severna Amerika, kao jedna od najbogatijih i tehnološki najnaprednijih država u svetu, svrstala bi se u red zemalja kao što su Filipini, Burma i Kenija.

Neke od nelogičnosti daju se lako objasniti. Visok procenat ateista u Severnoj Koreji ili Vijetnamu spada u ono što istraživači nazivaju prinudni ateizam – nereligioznost kao komponenta vladajuće ideologije. Na isti način se može objasniti i visok procenat religioznih u bogatim državama kao što su Kuvajt ili Ujedinjeni arapski emirati, gde se nepoštovanje zvanične religije strogo kažnjava.

„Beskrajne su tajne provincijskih biblioteka.“ Ova Basarina rečenica mi je prosto iskočila pred oči kad sam prije par dana krčeći put kroz svoju sobu slučajno iskopao malu brošuru od svega osam strana Muzeja Bosanske krajine (današnji Muzej Republike Srpske) iz 1990. neobičnog imena „Melanezijska zbirka.“ Otvorio sam i to je bio jedan od onih trenutaka kada imaš osjećaj da vrijeme na trenutak staje, da se ništa slučajno ne dešava i da je Crnjanski bio u pravu sa onim svojim sumatraističkim vizijama. “Zbirku urođeničkog oružja, oruđa i kultnih predmeta iz Melanezije (Oceanija), koja se sastoji od osamanest kopalja, šesnaest buzdovana, dva štita i dva luka, četiri kultne sjekire, nekoliko šamanskih štapova i ukrasa, jednog idola, dva vesla za čamce, kitove kosti — nazvali smo „Melanezijska zbirka“.