(Ne)mogući Džoni Štulić

Već prilično dugo traje priča o povratku Džonija Štulića na ove prostore i dilema o tome da li će opet koncertirati. Izuzev kratkog boravka u Beogradu 1995. godine, zbog promovisanja prevoda Homerove Ilijade, njega na ovim prostorima fizički i koncertno nema od 1991. godine. Od njegovog poslednjeg dolaska prošlo je, dakle, skoro 18 godina. Za to vreme, rasla je popularnost njegove muzike, čemu je na specifičan način doprinelo upravo i pomenuto odsustvo. Ono što je počelo sredinom devedesetih, doživelo je svoju ekspanziju u dvehiljaditim. Nebrojeni koncerti u čast Azri, cover bendovi, nekoliko knjiga i dokumentaraca, pa čak i mesto u pojedinim školskim udžbenicima, sve to je samo deo onoga što je dovelo do toga da Štulić danas ima gotovo status polubožanstva. Kritičari koji su ga, posebno u osamdesetim, pratili sa jetkim zamerkama pali su u zaborav, a ostalo je skoro jednodušno mišljenje da Štulićeva muzika predstavlja neospornu umetničku vrednost. Njegovim povratkom bave se i političari. Stvar prestiža postalo je koja će mu od bivših republika, sada država, dati pasoš. Sam Štulić se relativno retko oglašava u medijima, a  novinarska pitanja se uglavnom odnose na to kada će opet doći i svirati. U odgovorima na njih on se dovija na razne načine, od štoserskih pokušaja skidanja tih pitanja s dnevnog reda do umanjivanja značaja svog povratka. Natezanju oko povratka najmanje je kriv Štulić. To zasigurno nije ni marketinški trik ni hir ovog umetnika. Nesumnjivo da je njegova nelagoda mnogo dublja. Štulićev povratak razlikuje se od povratka drugih umetnika posle balkanskih ratova. Čini se da je njegova karijera jedna od pametnije vođenih karijera na ovim prostorima (svakako izuzetno neobična), pa je o tome reč i onda kad je prestao sa javnim sviranjem. Štulićev nedolazak sasvim sigurno ima veze sa brigom za karijeru i očuvanjem harizmatičnog statusa koji je sasvim zasluženo stekao, ali i sa željom da izbegne mogućoj manipulaciji i postane kao većina drugih na sceni. Verujem da su dva ključna razloga njegovog odsustva vezana, pre svega, za gubljenje vere u društvenu moć muzike, kako ju je nekad shvatao, a posebno za ono što se događalo na ovim prostorima od 1990. godine. Zato je vredno pažnje to kako se na primeru jednog čoveka prelama nešto mnogo opštije.

Da bi jedno društvo funkcionisalo, kako kaže Platon, svako bi trebao da radi svoj posao. Štulić je muzičar i shodno rečenom trebalo bi da se bavi svojim poslom i da svira. Ali, niti u ovoprostornim državama išta funkcioniše, niti je Štulić samo muzičar. On je mnogo više od toga, a pre svega simbol jedne retke vrste ljudi sa drugačijim pristupom umetnosti i životu uopšte. Ovog muzičara je očigledno vodilo i vodi drugačije shvatanje, iskreno uverenje da je muzika dostojnija od pukog tezgarenja i mreža show businessa, uverenje da može biti smislena i delotvorna na drugačiji način od puke relaksirajuće ili zatupljujuće zabave. Štulić je osetio i moć svoje muzike, ona je duboko prožela živote brojnih generacija, ali i neku vrstu njene nemoći, bar kada se imaju u vidu njegove iskrene i shvatljive mladalačke buntovne pretenzije. Dobra i angažovana muzika nesumnjivo ima ogromnu snagu, ali, kao i umetnost uopšte, ograničene domete u menjanju sveta. Štulić je očigledno veoma svestan da je prošao trenutak koji ga je idejno i muzički rodio, da je dao ono glavno, da je sadašnji trenutak beznadno drugačiji i da se ne može ispočetka. Zato i citira Heraklita koji kaže da se ne može dva puta ući u istu reku, jer je to uvek neka druga voda. Štulić očigledno ne vidi neki veliki smisao, niti ima energije da javno, u pedeset i nekoj, peva ,,Jablana“ i druge buntovne pesme. Te pesme ostaju, ne gube svoj smisao, ali on, bar kako sada stvari stoje, ne smatra da ih je nužno i koncertno oživeti. Po svoj prilici, taj deo njegove karijere suštinski je završen i to sa razlogom. Jasno je da je Džoni Štulić nemoguć u ovom vremenu na način kako je bio moguć početkom osamdesetih. U jednom intervjuu je i rekao da se sklonio da ne smeta svom delu. Pored svega drugog, svojim odsustvom i načinom vođenja karijere izbegao je opasnostima ružnog kreativnog starenja naočigled javnosti, tezgarenju i rasparčavanju slave na svakom mogućem mestu gde neko ponudi novac ili svetlost reflektora. Aktuelne Štulićeve izjave, koje su uglavnom varijacije na ono što je već govorio, poplava demo snimaka koje objavljuje na You Tube, najava tužbi protiv diskografskih kuća koje su ga opljačkale, deo su neke druge priče koju ovde nije nužno komentarisati.

Većina Štulićevih izjava u poslednjih dve decenije govori o njegovom dubokom razočarenju onim što se u bivšoj Jugoslaviji događalo. O tome se odredio jasno, više puta, govoreći o Karadžiću, Tuđmanu, Miloševiću i ljudima koji su ih sledili. Ratove kao ključni događaj naših života shvatio je kao porazni rezultat mentalnog stanja i bezumnosti ovih prostora. Oni su bili ceh za idolopoklonstvo i ljudsku glupost protiv čega je ovaj muzičar uglavnom i pevao. Štulić je rekao da je  rat njegov poraz, da je sve izgubio i da ,,nema više ni sa kim, a ni protiv koga“. Iako je ratnu deceniju proveo u Holandiji, on je itekako osetio oluju ludila devedesetih, te u određenoj  meri i podelio sudbinu velikog broja ljudi ovog podneblja. Pretili su mu iz grada u kom je odrastao, njegove pesme bile su sistematski izopštavane sa radio stanica, a od strane diskografa opljačkan je kao retko ko u svetu muzike. Čini se zato da njegov nedolazak predstavlja ličnu osuda ovih prostora i gađenje nad istim. To odnosi prevagu nad svim onim blagodetima koje bi svojim povratkom danas imao kao velika zvezda. U simboličkoj ravni, Štulićevo ponašanje može se shvatiti kao odbijanje da se zaboravi ono što se desilo, te da se život nastavi sa lakomislenom neodgovornošću. Njegov teritorijalno-mentalni odmak očigledno mu omogućava drugačiju vizuru u odnosu na one koji su po inerciji nastavili živote u tranziciji, pomirenju, etc. U jednom od poslednjih intervjua rekao je da ne želi da svira na okupiranim teritorijama. Kakve jeresi za samozadovoljne nacionaliste koji misle da zaista žive u nezavisnim državama. 

Razlozi za nesviranje koje Štulić navodi nesumnjivo bi za veliku većinu drugih umetnika (posebno ,,umetnika“) predstavljali nešto zanemarljivo i iluzorno. Upravo tu je ona ključna razlika između Štulića i drugih. On danas predstavlja neku vrstu muzičkog Bobi Fišera. Isto tako, podseća na to da moraju postojati neki uslovi da bi se bilo šta smisleno radilo, pa i sviralo, što je u društvenom kontekstu u kom je većina vrednosti devalvirana, gotovo nemoguće. Svoju karijeru Štulić je digao do nivoa etičkog stava, uz neverovatnu istrajnost da odoli izazovima novca i to velikog novca koji bi nesumnjivo mogao zaraditi. On je radije izabrao skroman život, ali u miru sa sobom i svojim uverenjima. Maksimalan odmak od istorijskog hali-galija balkanskih državica u tranziciji je njegov izbor, a njegova sudbina predstavlja sudbinu kritički nastrojenog i samosvesnog čoveka koji ne pravi krupne životne kompromise, što naravno ima svoju cenu. Džoni Štulić je moguć čak i ako više nikad ne dođe, a poruka njegovog odsustva važna je kao i poruke njegovih pesama.

(Tekst je prvobitno objavljen u ,,Vijestima“ /Crna Gora/ i ,,Protestu“ /Bosna i Hercegovina/, a nalazi se i u zborniku ,,Novi val i filozofija“, Jesenski i Turk, Zagreb, 2012) 

Slobodan SADŽAKOV

Doktor etike, Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top