Plava ptica

U potrazi za Blagom u srebrnom jezeru prepešačili smo Breg svetlosti, prošli Kroz pustinju i prašumu, usput izbegavajući sve zamke koje su pred nas stavljali Lovci vukova, Sin lovca na medvede, Sibirski lovac, Osvetnik prašume. Nije bilo preporučljivo predugo zadržavanje U dolini smrti, a posebno brzo kroz nju je prolazio Karavan za Oregon, putujući Tamo daleko, preko reke.

Na putovanju nas nisu smeli uplašiti Baskervilski pas, Džinovski lav, Uhoda, Drakula, Frankenštajn, protivnici od kojih su nas na čudesan način sačuvali junaci našeg detinjstva - držeći u rukama samo Mač od Šanare, Ekskalibur, mač Olujnik, ili gromoviti karabin Old Šeterhenda za koji su sva plemena Utaha Indijanaca mislila da su ga napravili sami zli duhovi.

Dok sam čitao knjigu „Blago u srebrnom jezeru“ nije mi bilo čudno što je lord Kastel Pul plaćao Ujka Motki i Bilu Grbavku čak 50 dolara za svaku avanturu kroz koju prođe na putu do San Franciska. Nije bilo mesta čuđenju jer ova avantura, jedna od više stotina malih, podjednako uzbudljivih, sastavljenih u jednu veliku, mogla se doživeti samo na krilima Plave ptice. Ovu ediciju za decu nekada je pokrenuo Geca Kon a nakon rata nastavili Izdavačka kuća Jugoslavija (kako snažno zvuči) i Prosveta.

Za razliku od lorda Kastel Pula, mi smo avanture doživljavali besplatno ili za nešto malo novca u SFRJ dinarima, izdvojenog za godišnje članstvo u gradskoj biblioteci. Avantura je trajala nekoliko nezaboravnih godina, sve dok za sobom nisam bukvalno mogao da  sklopim korice knjige „Zbogom, mojih petnaest godina“, i pod uticajem blesavijeg dela puberteta prestao da se hvalim čitanjem literature za decu, čitanjem knjiga o Indijancima i kaubojcima, požurivši da se uhvatim u koštac sa literaurom za odrasle. I sada,  kad nosim težak utisak iz baš tih knjiga za odrasle, ponovo pokušavam da na rame ili na dlan dozovem Plavu pticu i sakupim mrvice sećanja, kako bi se zajedno nahranili.

Da je samo osmislio i pokrenuo ediciju Plava ptica, u mnoštvu stvari koje je učinio za srpsko izdavaštvo, knjižar i izdavač Geca Kon zaslužio je da mu kuća i knjižara u centru Beograda budu proglašene za spomenik kulture. Izgleda da je bilo potrebno da se uzburka čitava domaća kulturna javnost da bi se tako nešto dogodilo. Razlog je bio tender koji je budućem vlasniku Prosvete (i vlasniku knjižare Gece Kona), verovatno nemerljivom ljubitelju književnosti, omogućavao da od nje napravi, ako treba, i prodavnicu španske keramike. “Pločice umesto knjiga, veći izbor dezena, trajnost i tvrdoća na strani prvih”, moglo je uskoro da stoji na izlogu nekadašnje knjižare, uz najavu jesenjeg sniženja od 10 odsto. Trebalo je da mu omoguće (nesuđenom vlasniku) i da preuzete knjige spali, pa da se ravnodušnom neznanju o mestu gde je Geca Kon sahranjen, doda i blagodet o zatiranju uspomene na mesto na kojem je dao pun doprinos prosvećivanju Beograđana. Srećom, prenamena je zaustavljena u poslednji čas, tender je jasno prešao na stranu literature, a pojedini ministri su se čak i hvalili kako su zaustavili ovaj kulturocid. Kao da ga nisu osmislili neki pametnjakovići iz njihovih službi.  

Kažu da je, najverovatnije, za ime serije fantastičnih romana koju je spremao da štampa, Geca Kon dobio inspiraciju kroz naslov priče Plava ptica. Ta priča delo je belgijskog nobelovca Morisa Meterlinka i govori o plemenitosti i prijateljstvu dvoje siromašne dece. Pre II svetskog rata iz štampe su izašla III kola, a nakon rata, kada je Izdavačka kuća Jugoslavija, zajedno sa Prosvetom, odlučila da oživi poduhvat velikog izdavača, do nas je stiglo još desetak kola. Urednik Žika Bogdanović pred nas je doveo dela Karla Maja, Artura Konana Dojla, Radjarda Kiplinga, Džeka Londona, Zejna Greja, Alekseja Tolstoja, Henrija Gilberta, Meri Šeli, Teri Bruksa, Voltera Skota i desetine drugih pisaca. Najradije bih sada pobrojao sve naslove, prosto da se podsetite, ali ću izabrati samo neke, ni po jednom kriterijumu, već onako … Ajvanho, Hadži Murat, Zvezdani ratovi, Elrik od Melnibonea, Faraon, Rudnici cara Solomona, Crna strela, Crni gusar, Amfibija, Knjiga o džungli … Nešto kasnije Prosveta je samostalno pokušala da ponovo oživi ediciju, za vreme direktovanja Čede Mirkovića i Milisava Savića a jedna od urednica bila je i Mirjana Milosavljević.

Ipak, interesovanja dece kasnijih generacija u međuvremenu su se promenila i edicija se lagano ugasila. A nekada je svako kolo štampano u 10.000 primeraka. Knjige su išle iz ruke u ruku, uz kratka prepričavanja, kupovali su nam ih roditelji, poklanjali smo ih jedni drugima za rođendane. Bile su važne kao sličice fudbalera, bolida i vozača formule 1, jer smo u to vreme bili samo deca, ne nikakvi veliki čitaoci koje nastavnici obožavaju. Ove knjige nisu bile privilegija dobrih đaka, one su bile dobro celog dečjeg sveta i čitali su ih i oni koji lektire očima nisu mogli da vide! Kad bi mene pitalo, spisak sadašnje obavezne lektire svakako bih proširio naslovima iz Plave ptice!

Kao udice za nova čitanja služile su kratke najave naslova iz sledećih kola Plave ptice. Najave su štampane na kraju jedne ili dve knjige u svakom kolu i sastavljane su sa namerom da zaintrigiraju, obično milozvučne kao stihovi. Kada sam, nedavno, po drugi put pročitao Blago u srebrnom jezeru, ponovo sam se upecao na istu udicu. Ako se ponovo pojave pred očima moje generacije, ove najave „budućih“ naslova možda ponovo okupe našu malu čitalačku komunu. Ponovo me mame i ne znam da li ću izdržati da ne uzmem još neki naslov: „Šesto kolo Plava ptica – Kraljica Kariba – Nove pustolovine Crnog gusara. Ljubav, mržnja, osveta, u romantičnom dekoru Karipskog mora“. Ili : „Zbogom, mojih petnaest godina – Nežna priča o jednoj tragičnoj mladosti, zahvaćenoj ratnim požarom. Himna veri u nepresušnu veličinu ljubavi“. Koji radoznao dečak sa trinaest ili četrnaest godina je mogao da ne zaviri u knjigu kada pročita da se u četvrtom kolu, iza naslova Gaučov sin Franca Trelera, krije „priča o sudbonosnim danima argentinskih građanskih ratova i dirljiva povest o ljubavi i odanosti“.

Pošto smo, manje ili više, dolazili iz sveta stripova, slika na omotu knjige je bila prilično važna za biranje naslova. Na beloj površini, sa malim znakom Plave ptice, neoivičeni prizor iz knjige; ljudska figura u dugom kaputu sa dignutim okovratnikom i sa šeširom ispod čijeg se oboda jedva vide dva oka. Ili na drugoj knjizi - iz guste prašume iskače tigar i ustremljuje se na lovca sa puškom u rukama. On jeste iznenađen ali ne i uplašen, a kako se snašao u tom trenutku, e to se može saznati samo ako se prihvatite Brega svetlosti Emilia Salgaria. Ko je onaj tip u dugom kaputu otkrićete na stranicama Uhode Džejmsa Fenimor Kupera. Čovek kojem su, u najvećoj meri, pripadale zasluge za snažan vizuelni karakter knjiga, za njihove naslovnice i odlične crteže umetnute na svakih pedesetak listova, zvao se Božidar Veselinović (1921–1999), ilustrator realističkog usmerenja. Četiri decenije bio je saradnik Politikog zabavnika, još jednog totema čitalaca početnika ali i profesionalaca, a saradnju sa Prosvetom ostvario je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Crno-belim tuš ilustracijama uz pomoć pera ili četkice, ili kolor ilustracijama na zaštitnom omotu, obogatio je, između ostalih, naslove Pčelica Maja, Breg svetlosti, Riđi lisac, Amfibija, Džinovski lav, Ivan Grozni …

Po ovim delima snimani su i filmovi u kojima su mesta nalazili i naši glumci. Koreditelj Blaga u srebrnom jezeru, rađenog u produkciji Jadran fima, bio je Radenko Ostojić, direktor fotografije Branko Ivatović a glumili su Sima Janićijević i Milan Srdoč. Film je sniman u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i, iako ne smem tvrditi sa sigurnošću, čini mi se da na jednom plakatu za ovaj film, Vinetu - poglavica Apača, čuva blago stojeći nad Crnim jezerom kraj Žabljaka.

Danas posedujem jedno kolo Plave ptice ali ne kompletno. Tačnije, imam devet knjiga jer sam desetu poklonio drugu za rođendan. Sećam se da sam odlazeći kod njega na poslepodnevnu tortu i sok znao da nosim pravi dar, kao da mu poklanjam mogućnost da uzjaše konja i krene prerijom, sve do rudnika ili farme na kojoj ga čekaju rafteri... Kasnije se moj krnji komplet brojčano popravio. Za rođendan sam dobio knjigu iz Plave ptice, pa danas onih mojih devet crno ukoričenih knjiga, jer su mi se omoti uništili, krasi i jedna zelena knjiga, štampana u nekom drugom kolu ali isto vredna.   

Završiću naglo, poput mojih junaka. Hadži Murat je govorio – Uže je dobro kad je dugo, a govor kad je kratak, a Veliki Vuk, poglavica Utaha, nakon obraćanja bledolikim - Ja sam rekao! Haug!

AkuzatiV - Online magazin

Back to top