Velika pijanka: Opijum za bebe i “Bajerov” heroin

Period između 1870. i 1918. istoričari nazivaju “Velika pijanka” (“The Great Binge”). Reč je o vremenu u kojem su majke bebama davale opijum, gospoda kupovali halucinogene supstance u lokalnim barovima, a zabrinute patriote slale vojnicima pakete hipodermičkih igala.

Danas imamo Bajerov Aspirin. Pomaže kod glavobolje. Na prelasku iz 19. u 20. vek, postojao je Bajerov Heroin. U tečnom stanju, najčešće je korišćen kao sirup protiv kašlja, mada su ljudi ubrzo otkrili da uspešno otklanja glavobolju.

Termin heroin nije oduvek zajednička imenica. Nastao je kao brend, zaštićeno ime proizvoda koji je registrovala farmaceutska kompanija koju danas znamo pod imenom “Bayer”. Osim za umirivanje kašlja i protiv glavobolje, žene su ga koristile protiv menstrualnih bolova, a davao se i bebama koje preterano plaču.

Verovali ili ne, smatran je čudesnom supstancom koja može da pomogne ljudima koji su stekli zavisnost od morfijuma. Morfijum se u to doba naširoko koristio, a povređeni vojnici bi tokom lečenja postali teški zavisnici. U pokušaju da sintetiše manje adiktivnu, a jednako efikasnu supstancu analgetskog dejstva, negde na putu ka današnjem Kodeinu, “Bajer” je nabasao na jedinjenje heroina. Kao ne-adiktivan analgetik, redovno je davan zavisnicima od morfijuma, kako bi im ublažio bolove koje su trpeli usled apstinencijalne krize. Na žalost, kada dospe u mozak, heroin se vezuje na opioidne receptore, iste one na koje se vezuje morfijum. Kako se heroin brže i lakše rastvara u masti, njegovo dejstvo je brže i snažnije. Ironijom sudbine, “Bajerovi” stručnjaci obezbedili su morfijumskim zavisnicima način da se brže urade.

Sredinom 1800ih, izvoz opijuma iz Turske u Evropu i Ameriku je cvetao. Njegova medicinska upotreba bila je u toj meri raširena i nekontroverzna, da se davao i deci. Sirup “Peragorik” koji je proizvodila farmaceutska kompanija “Stickney and Poor” sadržao je 46 odsto alkohola i “tri šesnaestine grama opijuma po unci”. Na boci je stajalo uputstvo na kojem je “pet kapi” bila propisana doza za bebu staru pet dana, a “osam kapi” za bebu staru 15 dana. Petogodišnjem detetu moglo se dati 25 kapi, dok je odrasla osoba mogla uzeti supenu kašiku sirupa na bazi alkohola i opijuma.

Konkurencija nije mirovala. Druga farmaceutska kompanija proizvela je sirup protiv kašlja na bazi opijuma, sa ukusom trešnje, a reklamirala ga je plakatom na kojem deca ubacuju trešnje u bocu.

Opijum je korišćen i u lečenju astme, koja se onda smatrala bolešću napada, poput epilepsije. Smatralo se da je astma zapravo bolest mišića, a opijumu se pripisivalo da opušta mišiće i time astmatičaru olakšava disanje. Na tržištu je postojalo nekoliko vrsta tinktura na bazi opijuma koje su astmatičari utrljavali na grudi, kao i primitivnih inhalatora koji su sadržali visok procenat opijuma.

Opijum je davan deci, ali nije bio popularan kod Pape. Kokain je, čini se, zadužen da igra ulogu omiljene droge verskih lidera.

Stvar je počela sa Marijanijem (Angelo Mariani), 1863. U potrazi za nečim čime bi mogao da začini svoje vino, Marijani je nabasao na lišće koke. Fermentacija lišća koke u vinu stvara moćnu psihoaktivnu supstancu, tako da ne čudi da je Marijanijevo vino brzo steklo popularnost.

Ono što je kuriozitet jeste da su ga voleli Papa Leo VIII i Papa Sveti Pije X, koji su sa sobom uvek nosili bocu ovog čudesnog pića. Papa Leo bio je toliko oduševljen kokinim vinom da je Marijanija odlikovao zlatnim ordenom Vatikana, nešto što je ovaj umeo odlično da iskoristi u promociji svog proizvoda.

Marijanijevo vino insipirisalo je nastanak Koka Kole, kojoj je prethodio čitav niz sličnih bezalkoholnih pića. Pratila ih je reputacija pića koja daju energiju, podižu osećaj sreće i zadovoljstva. Odraslima se preporučivala po jedna čaša posle svakog obroka, a deci po pola čaše.

Činjenica da je Papa konzumirao Marijanijevo vino poslužila je kao inspiracija verskim liderima. Kapi kokaina mogle su se kupiti u slobodnoj prodaji i preporučivale su se svima koji javno nastupaju i govore, što je uključivalo i propovednike i sveštenike. Za kapi kokaina se govorilo da pospešuju tečan govor i daju puniji glas. Međutim, glavnim svojstvom koke u ovom kontekstu, smatrala se njena moć da “ponese” govornika i da ga učini ubedljivijim za one koji ga slušaju. Nakon sveštenika, upotreba kokinih kapi proširila se na glumce, pevače i nastavnike.

Za razliku od koke, jedno danas veoma popularno piće teže je našlo put do potrošača. U pitanju je Absint. Pjer Ordiner (Pierre Ordinaire) proizveo je ovo piće i nameravao da ga prodaje kao lek u vidu tonika još 1700ih, ali je u upotrebu ušlo znatno kasnije, i to zahvaljujući slabom rodu francuskih vinograda. Francuzi su, naime, redovno u pijaću vodu dodavali malo vina kako bi ubili bakterije kojih je bila puna. Kada je rod vinove loze podbacio, a cene vina vrtoglavo porasle, našli su se u nebranom grožđu. Bacili su se u potragu za nečim čime će prečišćivati vodu. Absint, alkoholni destilat pelena, začinjen anisom, bio je jedno od najjeftinijih načina da se to učini. Oni koji su ga upotrebljavali brzo su uočili njegove halucinogene efekte.

Konzumiranje Absinta kao takvog zadobilo je na popularnosti tokom La Belle Epoque. Umetnici, pesnici i boemi u pokušaju započinjali su dan Absintom, a završavali ga Zelenim satom tokom kojeg bi ispili još četiri do pet čaša, pre večere. Umetnici su tvrdili da im tokom Zelenog sata dolazi Zelena vila koja ih nadahnjuje. Pošto se ispijanje Absinta ubrzo veoma proširilo, porastao je i broj proizvođača, a neki od njih nisu se libili da u njega dodaju bezopasne količine otrovnih supstanci sa halucinogenim efektom. Tujon, supstanca koju ovo piće sadrži, jeste halucinogeno, ali ga u njemu nema u dovoljnom procentu da bi ispoljio takvo dejstvo (sadrži ga i žalfija i, naravno, tuja).

Halucinogeno dejstvo Absinta verovatno se može objasniti činjenicom da sadrži više nego duplu količinu alkohola u odnosu na, na primer, viski. Njegova čistoća prosečno iznosi 110 do 140 odsto i mora se razblažiti pre nego što se ispije. Koliko će se razblažiti zavisi od želje onoga ko pije. Pretpostavljam da umetnički efekat ima ukoliko se manje razblaži.

Sonja PAVLOVIĆ

Psiholog, Beograd

AkuzatiV - Online magazin

Back to top