Japan i Haiti u Srbiji

Foto: greenpeace.org Foto: greenpeace.org

Srbija je podržala vladu Japana u njenim naporima da ispravi katastofu za koju je direktan krivac. Njene agencije su dužne da nadgledaju operatere i firme koje proizvode nuklearnu energiju i koja je znala da firma TEPCO nije ispunjavala sigurnosne standarde, tj. da instalacije i reaktori u Fukošimi nisu bili zaštićeni od cunamija. Naravno, to se sa lakoćom previđa, kako smo već navikli videti i kod drugih katastrofa prouzrokovanih izlivom nafte, gasa ili sl. Za korporacije to je uglavnom prevelik dodatni trošak, koji čini kompaniju globalno nekonkurentnom tako da i sama vlada po zakonima tržišne kompetitivnosti podržava tu logiku. Na kraju to plate građani, dok vladi i korporacijama ostaje najvažnija ušteda koja povećava profit. Kontaminacija ljudi, biljaka, životinja, tla tim ljudima je gotovo nevažna, što je monstruozno i jezivo ali istinito. Takve firme kao i njihovi bankarski pandani su previše velike i važne da bi propale, „too big to fail“.

Sa Japanom Srbija nije u klijentilističkom odnosu kao što je uobičajeno za male zemlje, međutim deo njene političke elite sigurno neguje tesne veze gde preko projekata, pomoći i donacija ubira poene i osnažuje svoje političke pozicije. Političke i ekonomske elite koje obitavaju u jednoj drugoj realnosti uvek nađu zajednički interes, tako su i ovog puta u Japanskim ambasadama, kako ovde tako i širom sveta našli zajednički povod za političko zamagljivanje stvarnosti. Sama podrška navodno japanskom narodu je bio neverovatno dobro odrađen spin srpskih političara i medija, i jedina „uteha“ je to što svetski mediji nisu ništa drugačije reagovali. Umesto da javno mnjenje, mediji i zvaničnici pozovu vlade i kompanije na odgovornost oni su im pružali bezrezervnu podršku. Pozivanje na odgovornost bi bio najveći izraz saosećanja sa običnim Japanskim narodom što je i bio krajni cilj.

Srbija kao i većina drugih manjih zemalja pokazuje simptome Štokholmskog sindroma, iako to istorijski nije u duhu njenog naroda. To je simptom umorenog i izmorenog ratovima i nemaštinom, i kojem bilo kakva vrsta pomoći znači u suštini preživljavanje. Famozna tuča oko sadnica japanske trešnje na mitingu podrške je više odraz materijalne bede nego malograđanštine. Osiromašenost i politička dezorjentisanost koju promovišu mediji i centri moći uvek su bili efikasno oruđe u dominiranju svešću i voljom naroda, i to nije karakteristično samo za Srbiju. Onaj kojim se manipuliše i kome se sistematski kreira iskrivljena svest ne može da bude odgovoran, tako da je najveća odgovornost nad elitama koje imaju medijski i informativni monopol.

Foto: time.com
U Haitiju prema većini procena život je izgubilo od 200 do 300 hiljada ljudi, a ta nesreća nije izazavala ni približnu reakciju sveta. Zemlja i dan danas izgleda kao da se sve to desilo juče, ostala je samo gomila šuta. Dok male zemlje kao Srbija i druge skupljaju pomoć za Japan koji ima dovoljno sredstava da izgradi još jedan ceo Japan, na Haitiju oko milion ljudi koji su izgubili svoje domove žive pod šatorima ili pod otvorenim nebom. Rasizam i štokholmska submisivnost sili se često nalaze na podsvesnom nivou, a to se u ovim dvema slučajevima najbolje vidi, jer ipak bedni Haićani nisu vredni tolike pažnje. To ide na čast kako tim glavešinama koji iz ličnih interesa podilaze moćnim japanskim kolegama pa tako i hiljadama građana koji su otvarali raznorazne profile na društvenim mrežama kao podršku onima kojima je najmanje potrebna. To su isti oni koji prave hvalospeve o skromnosti japanskih diplomata i političara, umesto da ih pozovu na odgovornost za smrt toliko ljudi.

Neverovatna je ironija da je samo petnestak hiljada Japanaca protestovalo protiv nuklearne energije, dok je u drugim delovima sveta je višestruko više ljudi izašlo na ulice, ne samo da izraze negodovanje prema nuklearkama već da bi podržali japanski narod. Trenutno stanje civilizacijske svesti je takvo da deleko manje empatije ostaje za ljude koji su žrtve prirodne nepogode i ni malo zaslužni za katastrofu kao na Haitiju, nego za one koji su žrtve nemarnosti i monstruoznosti korporacija i vlada. Uostalom, postoji sve veći naučni konsenzus da su i prirodne nepogode proizvod tih istih korporacija koje su poremetile meteorologiju i klimatske ambijente.

Još jedna analogija je uočljiva i nepogrešiva. Povodom terorističkog napada na kule bliznakinje u Nju Jorku, pijetet žrtvama je pokazan u svim delovima sveta, zastave su spuštane na pola koplja, na sportskim i drugim priredbama su organizovani minuti ćutanja, američke ambasade su pravile prijeme, na ulicama su se mase ljudi okupljale u znak podrške američkom narodu. Ustvari to bi i bila prirodna reakcija jer svaka nevina žrtva zaslužuje izraze saučešća, međutim to je više simptom klijentilizma i straha od imperije. Jer da je drugačije, iskazivao bi se isti stepen saosećanja prema hiljadama drugih koji svakodnevno ginu u Iraku, Afganistanu, ratovima podsaharske Afrike i drugim. Samo u Iraku od posledica sankcija je umrlo do milion civila a da za to niko nije izlazio na ulice ili na neki način barem obeležio.

Haiti je bio prva zemlja koja se oslobodila kolonijalizma i zbog toga ima ogroman simbolički značaj, daleko veći nego Japan, koji je pogubna smesa najnaprednije tehnologije i najdubljeg konzervativizma. Kada su se haićanski robovi pobunili i postali slobodni, francuski kolonijalista je dobio neverovatnih 17 milijardi u današnjoj vrednosti kao kompenzaciju, umesto da se desi obrnuto. Dan danas uprkos zahtevima ali i u momentu kada je Haiti jedna ogromorna ruševina taj novac nije vraćen Haićanima. Neokolonijalizam je dosta perfidniji i operiše drugim sredstvima moći i njene proliferacije, tj klultura, ekonomija, mediji, diplomatija su zamenili direktnu represiju.

Ne tako davno ta ista Srbija i Jugoslavija su bile perjanica prosvetiteljskog socijalizma sa jakim antiimperijalističkim svetonazorom, bez obzira na sve svoje mane. Nismo bili ničiji klijenti ili marionete već smo toj istoj sirotinji, kao što je haićanska, otvarali oči i podržavali njihovo oslobađanje od kolonijalizma i imperija, kako ekonomsko tako i kulturno i duhovno. Danas umesto toga imamo spomenik diktatoru u gradu čiji se spomenici onih koji su ga oslobađali od fašizma zapostavljaju. Možemo da budemo siromašni ali ne smemo da budemo bedni, a to se najbolje vidi na ovakvim primerima kada biramo Japan, tj. njihovu vladu koja je bezobzirna prema sopstvenom narodu ili siromašni i čemerni Haiti koji je najmanje kriv za to što mu se desilo.

.

.

.

Molimo da, pre unosa komentara, procitate Pravila koriscenja

Ivan ERGIĆ

Fudbaler, pesnik; nekadašnji reprezentativac Srbije i igrač Juventusa, Basela, Bursaspora

AkuzatiV - Online magazin

Back to top