Opasnost ispred kapija

Foto: Reuters Foto: Reuters

Selo Ušće, gde su azilanti zamalo završili, nalazi se više od dvadeset kilometara od Obrenovca. Oko baraka u koje je trebalo da  budu smešteni nema ničega, ama baš ničega sem mamutske elektrane. Ali ni ova periferija periferije nije dovoljno daleka od očiju da bi se u nju smestili Drugačiji.

Neki se sigurno sećaju kako smo bili ponosni što su kod nas, u Jugoslaviju, dolazili građani trećeg sveta da bi se obrazovali i da bi živeli život dostojan čoveka. Danas oni koji pokušavaju da protrče kroz Srbiju ne bi li se dokopali zemalja koje sada podsećaju na tu nekadašnju Jugoslaviju nailaze na tradicionalno srpsko gostoprimstvo, naučeno na ratištima devedesetih godina, pa doterano na vojnim vežbama po stadionima, molebancijama, u Zemun polju, Banji Koviljači a taktički usavršenom na poslednjim manevrima u Obrenovcu. I pošto sam obrenovčanin, osećam posebnu odgovornost povodom ove teme. Najnoviji izlivi ksenofobije-iz-komšiluka potvrđuju ono što odavno tvrdim: za rasizam nije potreban bilo kakav kontakt sa ljudima različite boje kože, iako je naizgled neizbežna pretpostavka da je "neka druga rasa" potrebna da bi se rasizam u jednoj zajednici pojavio i/ili razvio.

Ovakav kakvim ga poznajemo, rasizam se (i pored toga što su ljudi različitih boja i različitih fizičkih izgleda1 kože oduvek živeli jedni pored drugih) razvio tek nakon kolonijalnih osvajanja, kada je trebalo opravdati evropsku dominaciju nad ostalim kontinentima i njihovim stanovništvom. Kapitalizam, koji se javlja nešto kasnije, rasizmom opravdava i klasne i socijalne razlike koje neizbežno stvara eksploatacijom koja se nalazi u njegovom temelju. Ovim se otkriva i kompleksna istorija "rase" kao kategorije, koja ne mora da bude toliko jasna kao što na prvi pogled deluje: na primer, za Britance su čak i Irci mogli biti druga rasa, kao što se čini Čarlsu Kingsliju (Charles Kingsley), istoričaru i piscu koji se tokom svog putovanja kroz Irsku gadi "ljudskih šimpanzi" koji ga opsedaju2.  Sličnih primera svakako ima i u Srbiji, pomenuću ih da ne bi neko stekao utisak da je Srbija izolovana od ovog trenda te da je on ekskluzivan za Veliku Britaniju, SAD, Nemačku ili Francusku. Neposredno pre Prvog balkanskog rata, nekadašnji predsednik srpske vlade Vladan Đorđević napisao je da, čini mi se, Arnautima repovi služe da bi se verali po drveću a, pored toga što ih upoređuje sa trogloditima, tvrdi da su toliko glupi da ne razlikuju šećer od snega i slične gluposti.3 I naravno, iza toga je stajala kolonijalna, veoma zapadna i moderna težnja tadašnje srpske elite za teritorijama i robovima koji se mogu eksploatisati.

Da bi postojala neka rasa, "rasnost" zapravo ne mora da bude vidljiva na način na koji je to boja kože: mogućnost konstruisanja "rase" je neograničena, jer se može naći beskonačan niz fizičkih karakteristika koje se mogu upotrebiti da bi se konstruisala fizička "posebnost" neke (bilo koje) grupe ljudi. Rasa i nije samo boja kože, to su čak i besmislene kategorije kao što su "tupost" ili "netupost" u pogledu4.  Svakako, broj potencijalnih tačaka "rasnosti" je neograničen, pa je neograničena i mogućnost konstruisanja novih podela i novih opravdanja društvene pozicije nekom imaginarnom "opasnošću", "toksičnošću", "šugavošću", seksualnom potencijom kojom došljaci siluju bele device i slično, sve iz rasističkog glosarijuma. Dakle, nije potrebna drugačija boja kože ili fizički izgled da bi neko bio viđen kao pripadnik druge rase, dovoljno je da postoji mehanizam koji rasnu drugost može da upiše u drugačiji društveni, ekonomski ili pak socijalni položaj.

Svakako stoji da, ukoliko je rasizam samo označitelj socijalnih i klasnih razlika, on ima iste te karakteristike i u Srbiji. Ono što obrenovčani identifikuju kao različito (rasu, na primer) je označitelj za nemoćno, to su nemoć i bespomoćnost upisana u tela drugačijih, njihov oblik i boju, nad kojom se i najbedniji sada mogu iskaliti, imajući samo jednu komparativnu prednost u odnosu na sporne imigrantske egzistencije: državljanstvo. Rasizam je, tako, odbrambeni mehanizam kojim se na ranjive grupe ljudi (a šta su nego ranjivi oni koji su pobegli iz Avganistana ili Sirije i kojima je draža oštra srpska zima u šumi nego rat u domovini?) iskaljuje bes onih koje je samlela bezumna tranzicija,5 nežna kao što zna da bude. Obrenovčani koji su protestvujući protiv dolaska imigranata svoju intelektualnu i duhovnu bedu izneli na ulice, izgleda nisu sposobni to da shvate.

Na kraju, bezdušna paralela je neizbežna. Kolone srpskih izbeglica su u leto 1995. bile prvo zaustavljene na granicama, pa su nakon pritiska izdajničkih nevladinih organizacija, propušteni da se zapate na Kosovu, ali tako da usput zaobiđu osetljive beogradske momke koji su u tom trenutku uživali u pobedi neke reprezentacije nad nekim, ne sećam se nad kim.6 Zaustavljanje, skrivanje i iživljavanje nad kolonama izbeglica devedesetih je original koji se danas u Obrenovcu reprodukuje.

Dakle ono što se nameće kao pitanje je koja je to razlika između Jugoslavije u kojoj smo se ponosili činjenicom da smo utočište i današnjice kada se jednodušno zalažemo da se slabiji satre sa zemljom? Srećom nameće se i odgovor, svi smo ga bolno svesni: Jugoslavija, za razliku od savremene Srbije, nije bila izgrađena na isključivanju, odbacivanju i osveti nad slabima i nemoćnima.

1  Zar nismo svi mi uvek različiti? Individue su iste samo kada nas gledaju sa plakata Trećeg rajha. (ili kada nas gledaju sakriveni iza navijačkog šala)
2  Nav. prema: Adriana Zaharijević, Postajanje ženom, Beograd: Rekonstrukcija ženski fond, 2010, str.  34-35
3  Božidar Jeternik, Divlja Evropa, Beograd: XX vek, 2007
4  Vidi: Fransoa De Fontet: Rasizam, Beograd: Plato, 1999.
5  U našem slučaju ona je neraskidivo vezana sa bezumnim nacionalističkim projektom devedesetih: veliki procenat ljudi koji sada žive u spornim barakama su izbeglice iz tog vremena. Život piše komedije. 
6  Nije ni bitno, katastrofe su se uvek dešavale na pozadini nekog sportaškog uspeha.

Stefan ALEKSIĆ

Antropolog, magistar političkih nauka; Beograd

Latest from Stefan ALEKSIĆ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top