Homo auctor

Foto: mashable.com Foto: mashable.com

Otvaranje olimpijskih igara u Sočiju prilika je da razmislimo o tehnološki vrhunski potkovanom cinizmu savremenog kapitalizma i istorijskog trenutka koji je njim obeležen. Za mene je indikativan bio jedan foto-album zapuštenih stadiona, bazena, velodroma i ostale infrastrukture za igre koje su se održale u Grčkoj 2004. godine. Ništa se u Grčkoj, naime, nije ostvarilo od kapitalističkog sna koji je najavljivan dok se ta infrastruktura izgrađivala, naprotiv, Grčka se nosom zarila u dužničku ekonomsku krizu kojoj su kumovali upravo krediti podignuti ne bi li te 2004. kolevka demokratije izgledala dobro na TV ekranima. 

Zapravo, kada razmišljam o Olimpijskim igrama, ne mogu da se otmem utisku da su estetski uzor savremenih igara one koje su organizovane 1936. u Berlinu. Na njima je do krajnje mere bila istaknuta veza između sporta kao kulta tela i rasizma kao oblika divljenja biološki superiornim, pa i rasizma kao oblika opravdavanja autoritarnih politika prema slabima. Ikona tih igara, međutim, i pored svog natezanja Nemačke države, nije bio arijevac već nasmejani Džesi Ovens koji je, igrajući se trčanja i skakanja, u blato poslao celu izmišljotinu o biološki superiornim arijevcima. (Digresija: njegov direktni takmac Luc Long, upečatljivo arijevskog izgleda, poginuo je nekoliko godina kasnije na Siciliji. Za svaki pokušaj predstavljanja uspeha kao osobine superiornih, ova sudbina bi mogla biti indikativna).  Ovaj homo ludens, danas je, međutim, mnogo manje zamisliv nego što je bio u Berlinu 36. Tada je vođa rećeg rajha sanjao takmičenje iz kojeg kao pobednik izlazi takmičar arijevskih crta lica, ali da je danas živ, mislim da on to ne bi morao sanjati, gledao bi to u direktnom prenosu: najbolji olimpijac poslednjih decenija je uvek bio homo auctor, čovek koji se takmiči (i pobeđuje). 

Takmičenje na olimpijskim igrama nije rezervisano samo za sportaše, da bi dobile kandidaturu a nakon toga i organizaciju igara, države se takmiče koristeći najstariju strategiju-podmićivanje i ne treba biti u zabludi da su korupcionaški skandali olimpijskog komiteta samo iznimke. Danas takmičenje za organizaciju igara neodoljivo podseća na takmičenje država na globalnom tržištu gde je moneta pojeftinjenje radne snage. 

Korupcija je svakako integralni deo ove globalne fešte i nesumnjivo je uzrokom zainteresovanosti političkih elita (a nikad ne smemo zaboraviti da je država zapravo ništa drugo do brak administrativne, političke i ekonomske elite koje su uvezane u jednu dinamičku strukturu) za njenu organizaciju: izgradnju infrastrukture, na koncu krajnje nepotrebne svima osim budućim bogatim turistima, na ovaj ili onaj način uvek finansiraju države, dakle građani koji pune budžete, ali unosne radove izvode privatne korporacije a ti se poslovi ponovo dobijaju, već pogađate, podmazivanjem nekog strateški nameštenog službenika. Da se vratimo na početak i podsetimo kako su se Grčkoj desile igre i kriza: građani su finansirali izgradnju infrastrukture, države su se samo-promovisale, elite pokupile kajmak, kompanije profit a dugovi i problemi su ostali Grcima. 

Srce kapitalizma, simulacija da je uspeh posledica sposobnosti, tako postaje implicitni cilj olimpijskih igara a one postaju hegemonsko oruđe u prikrivanju pravih uzroka radikalnih društvenih nejednakosti: strukturalne korupcije upisane u kapitalistički način proizvodnje i surove eksploatacije nezaštićenih. Potisnuto naličje olimpijskih sela su, ne treba da čudi, surova eksploatacija radnika, njihov gotovo robovski rad, raseljeni brazilski slamovi i ostali oblici džentrifikacije. Tehnički, nasilno smeštanje berlinskih Roma u konc-logor Marcan uoči igara iz 36. godine nije toliko različito od bilo koje druge džentrifikacije. 

Teško se može poreći da su uvodne i završne ceremonije praznik discipline, koja je danas nesumnjivo ideal svake proizvodne trake, mada je slična estetika ismejana kada su u pitanju sletovi u Jugoslaviji. Razlika je veoma maglovita i ja je dokinuti ne mogu. To za sobom povlači i još jedno pitanje: kao i kapitalizam koji tvrdi da mu je nužni pratilac demokratija, tako i olimpijski krugovi koji tvrde da su im pratioci sloboda, mir u svetu i slične drangulije padaju kada se upitamo kako se i pored toga i kapitalizam i igre savršeno odigravaju u nedemokratskim državama. Svakako zajedno na ispitu padaju u Kini. Na kraju, igre bi bile održane i da je Putinov režim daleko suroviji, a moglo bi se diskutovati i da li bi bile „bolje organizovane“. Bojkot zbog Putinovog varvarskog zakona o zabrani gej propagande je pomalo smešan i ciničan, tačno onoliko koliko je i bezzub pa nije dobacio ni delić onoga što je onomad, mora se dodati i neplanirano, načinio Džesi Ovens. 

Ne smemo zaboraviti ni još jednu komponentu: takmičenje na igrama je implicitno shvaćeno i kao takmičenje država, i komentator koje je pre gotovo dvadeset godina tvrdio da su sportisti Srbije nekom pobedom osvetili nejač iz Hrvatske nije nikakav izuzetak, naprotiv - on je samo izrekao ono što je implicitno upisano u svako takmičenje nacija. Ovaj imaginatorijum je svakako briljirao u kultnom ali slabo poznatom filmu Stjuarta Gordona "Robot Jox" u kojem Sovjetski savez i SAD političke probleme rešavaju tučom robota, svojevrsnim sportskim spektaklom. Svojevremeno je politička motivacija za takmičenje bojkotima u Moskvi 1980. i četiri godine kasnije u Los Anđelesu unapred obesmislila sve ostale bojkote sa potencijalno dobrim i emancipatorskim motivima. 

Država, nacija i kapitalizam, kao fetišizovane kategorije savremenog sveta su zauzele sport kao prostor za sopstvenu promociju. Ne samo kao (bukvalno) vlasnici tela sportista, već kao univerzalni označitelji: takmičenje na terenu je tržište/rat nastavljen drugim sredstvima. Sport je odavno prestao da bude igra. 

Stefan ALEKSIĆ

Antropolog, magistar političkih nauka; Beograd

Poslednje od Stefan ALEKSIĆ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top