Trošim, dakle postojim

Država može da štiti kapital ili može da štiti čoveka, ideja u kojoj bi radila obe stvari u interesu obe zapravo, čak ni teoretski, nije moguća. Kapital potire čoveka, potire ljudskost, te samim tim „vlada birana iz naroda i za narod“, kako bi rekao američki ustav, teoretski ne bi mogla da se bavi zaštitom kapitala, koliko god to socijal-demokrate priželjkivale. Demokratija i kapitalizam nemaju između sebe znak jednakosti.

Podstičući konkurenciju i kompeticiju, kapitalizam iz korpusa društvenog sistema vrednosti izbacuje solidarnost i empatiju kao moralne imperative, prebacujući ih u sferu ličnog izbora i uglavnom ih posmatrajući kao „neodgovorne, slabe, bolećive i glupe“. Podsticanjem tzv. „individualizma“, zapravo vrši amnestiju od odgovornosti za sebičluk, samozivost i bezobzirnost, tretirajući odnos prema slobodi kao odnos slobode od te iste odgovornosti. Prepušteno isključivo zakonskoj regulativi, a sa izmaknutom moralnom stolicom, dobijamo sistem u kome je dozvoljeno sve u čemu neće da te uhvate, a ako te i uhvate, otkupićes svoju ponovnu priliku da nastaviš.

Društvo bez empatije i solidarnosti kao moralnih imperativa, biva svedeno na potrošačko društvo u kome se ljudskost meri potrošnjom, a što, u krajnjoj instanci, proizvodi društvo potrošača, umesto ljudskog društva. Socijalni status zavisi isključivo i jedino od količine potrošnje. Što je ona veća, to je i socijalani status viši. Samim tim, zamenjeni čovek za potrošača, dolazi u situaciju da i svoja ljudska prava (kako se barem zovu jos uvek) ostvaruje u onoj meri u kojoj troši. Ukoliko ste gay, lezbo, crnac, Rom, musliman… šta god, nikada nećete imati problem sa svojim pravima čoveka, sve dok živite u određenom delu grada u vili, vozite skupa kola, imate private jet, plaćate skupa odela, visoke račune, obezbeđenje itd… nivo vaše potrošnje upravo je srazmeran sa nivoom vaših prava. Fuck human. Praise the spender.

Elem, „kapitalizam sa ljudskim licem“ je nemoguć poduhvat na isti način na koji je nemoguće da moderna „demokratija“ koja zavisi isključivo od količine para, bude ogledalo volje i dobrobiti svakog pojedinca i zajednice. Poenta ne leži u tome da svako od nas radi za sebe da mu bude bolje, pa kada mnogo nas to tako… onda će svima da nam bude bolje. Neće. Prosto nije moguće da svima bude bolje pošto od negde mora da se uzme da bi se na nekom drugom mestu dodalo. Jedino ako idemo sa idejom da nam svima bude bolje, zajedno, solidarno i empatično, imamo šansu da ostvarimo i ličnu slobodu. Lična sloboda leži u izboru za nešto, kreativnom odnosu prema sebi i prema društvu, a ne u amnestiji od moralne osude sebičluka, lakomosti i alavosti.

Nepostojanje moralnog imperativa solidarnosti i empatije otvara sasvim neslućene mogućnosti koje, na žalost, gledamo oko sebe i koje nas sasvim određeno i direktno vode u 3. svetski rat kao jedini izlaz kapitala od odumiranja.

Naravno, nije sve tako crno. Uvek postoji mogućnost revolucije, zar ne?

Vladimir GREBLAHER

Dramaturg, Beograd

Latest from Vladimir GREBLAHER

AkuzatiV - Online magazin

Back to top