Beznađe počinje onog trenutka kada nam postane „jasno“ da „tu ništa ne može da se uradi“, da „šta ću ja sam“ i „nemam više živaca da se nerviram“. Izbor uljuljkanosti slatkišima kvazi glamura kojim nas zasipaju sa televizija, tračarenjem, beskonačnim nizom časopisa o tome kako da budemo lepi, neodoljivi, zdravi i da pozitivno mislimo, pa će sve da bude u redu, ili feferonima nacionalizma, šovinizma, religije, strahova od svega što prevazilazi sopstvene, vrlo uske, okvire.

Država može da štiti kapital ili može da štiti čoveka, ideja u kojoj bi radila obe stvari u interesu obe zapravo, čak ni teoretski, nije moguća. Kapital potire čoveka, potire ljudskost, te samim tim „vlada birana iz naroda i za narod“, kako bi rekao američki ustav, teoretski ne bi mogla da se bavi zaštitom kapitala, koliko god to socijal-demokrate priželjkivale. Demokratija i kapitalizam nemaju između sebe znak jednakosti.