Promene u svetu koji se menja

Ledena doba dolaze i odlaze, vrste se rađaju i izumiru, galaksije se sudaraju, supernove eksplodiraju.

Zemljina kora, čvrsta i stabilna pod našim koracima, leži na podzemnim okeanima tečne magme, koja je u neprestanom pokretu.

Ljudi se udružuju i rastaju, ćelije se obnavljaju i dele, imperije se uzdižu i propadaju.

Ništa u našem okruženju ne stoji u mestu, iz trenutka u trenutak sve se menja.

Od svog nastanka, mase ljudi se kreću u svim pravcima, i sudaraju se, bore, mešaju i stapaju između sebe; razmenjuju znanja, dobra, udarce, mišljenja i gene.

Društvena uređenja se menjaju, religije dolaze i odlaze, znanje se sputava i širi. Moć prelazi sa jednog kraja sveta na drugi, iz jednih institucija i ruku u druge. Otpor moći krnji silu a sila potiskuje otpor, revolucije se rađaju, vladaoci uspinju i svrgavaju, ideologije uzdižu i propadaju. Epohe se smenjuju, i sve staro i istrošeno ustupa mesto svežem i novom.

Na neizvesnom putovanju našeg sveta kroz violentni kosmos i našeg postojanja kroz turbulentnu istoriju, jedina izvesnost su promene.

Zašto im se onda toliko opiremo?

Zašto se stežemo, povlačimo, branimo, i zatvaramo u ljušturu na njihov pomen? Zašto se toliko bojimo novog i nepoznatog, zašto se grčevitim stiskom držimo za maglenu iluziju sigurnosti, kao da ne postoji ništa van nje?

Možda zato što nam se mozgovi od malena modeliraju u trake za mehaničko ponavljanje snimljenog sadržaja. Možda zato što se tokom odrastanja taj obrazac suptilno prenosi sa školskog na životno gradivo. Možda zato što u zrelom dobu umesto razuma i sposobnosti kritičkog razmišljanja, u glavi imamo kalupski izlivene blokove zacementiranih uverenja, koja zovemo mišljenje.

Uverenja koja su neprijateljska za sve što je novo, drugačije i van šablona, u kome svaka mogućnost promene biva dočekana na nož i iseckana na komadiće. Po njima je sve nepoznato opasno, drugačije je preteće, a promene nas ugrožavaju; po njima, sve što se razlikuje od uobičajenog i poznatog, nosi đavolju klicu.

Kao voda koja kaplje na tvrdu stenu i menja je svojom upornom mekoćom, promene izazivaju eroziju betonskog tkiva. Uz dovoljno vremena i prostora, pretvoriće ga u prah. Zato se infiltrirani uljezi u našim glavama opiru promenama silovito i dogmatično, zato besno sikću i truju nas strahom.

Promene će proširiti okvire naših shvatanja, otvoriće nas za novo, podstaći će nas da se razvijamo. Nagnaće nas da tražimo nove puteve, da stičemo nova iskustva, da mislimo našim mislima; da prihvatimo nove ljude, da čujemo nove ideje, da se krećemo nesvakidašnjim rutama, da se izgubimo i ponovo pronađemo.

Kada se otvaramo za novo i prihvatamo promene, svežina struji našim umom, a sleđene misli postaju voda koja slobodno teče.

Izlazak iz sigurnosne trake poznatih iskustava nas skreće u neistražene i uzbudljive predele novih potencijala i mogućnosti. Izvan vladajućeg poretka poznatog, aktuelnog i ekskluzivnog, skriveno je hiljadu malih stvari, koje kap po kap mogu pokrenuti bujicu koja probija beton.

Čak i kada su bolne i kada zbog njih gubimo, promene pomeraju granice našeg bića.

Ipak, svako vreme ima svoje predstavnike koji se grčevito drže starog poretka i obrušavaju se na sve što je novo, pozivajući se na „prošlo vreme“, u kome je sve bilo bolje. Ovlašan pogled u istoriju pokazuje da je to zabluda. Kako bi moglo biti bolje u vremenima apsolutističke vlasti, despotizma povlašćenih, staleške predodređenosti, sujeverja, zaraza, gladi, neznanja i gole sile? U vremenima vladavine dogmi, prisile, diktatora i nasilnog jednoumlja.

Sve ono što danas škripi u svetu, a škripi mnogo toga, iluzorni ideali bajkovite prošlosti mogu da poprave kao što bi malj mogao da popravi kvar na CERN-ovom akceleratoru.

Promene su rizične, ali je iluzija nepromenjivosti mnogo rizičnija.

Nasleđe nam govori odakle dolazimo i gde smo nekada bili. Ono stoji kao sećanje na dobre i loše izbore i uči nas da ne ponavljamo greške prošlosti. Pomaže nam da vidimo koliki smo put prešli, koliko smo se poboljšali i razvili. Ili koliko nismo.

Nasleđe nas je dovelo do današnjice, ali nas ono samo ne može odvesti u budućnost.

Doživotni posao, spremni odgovori na sva pitanja, radni vek na automatskom pilotu, Veliki Roditelj koji misli umesto nas, obezbeđena egzistencija ako se igra po pravilima i petogodišnji poslovni planovi, su eksponati prošlih vremena. Juče su garantovali opstanak i ekonomsku stabilnost, danas su staro gvožđe.

Vrednosti i devalvacije prošlih vremena nose vredne lekcije, ali ne mogu pružiti rešenja za izazove i probleme savremenog doba. To mogu samo nove vrednosti. Vrednosti koje su odabrane kritičkim razmišljanjem, koje su promišljene, izanalizirane i preispitane.

Put kojim život strmoglavo juri u budućnost je krivudav, neasfaltiran i sa lošom vidljivošću. Budućnost nema rikverc, budućnost nema kočnice. Svakom svojom mišlju, svakim svojim postupkom, biramo da li idemo napred, ili samo tapkamo u mestu.

Da li ostajemo aveti jučerašnjice, ili postajemo deo sutrašnjice.

Sutrašnjice u koju vode nesputan um i slobodan duh.

Od ustalasanog kvantnog sveta koji sačinjava svu materiju, do usijanih zvezdanih jata, sve se kreće, sve vibrira. Zemlja juri kroz Mlečni put sa svojom solarnom zajednicom; Mlečni put se uvija i hrli kroz mračni svemir, u kome sve galaksije, svi kvazari i magline – sve negde drugde ide i nešto drugo postaje.

A jedino što mi postajemo – ako ne prihvatimo promene – je prošlost.

 

Ana ĆASIĆ

Voli da mašta i da radi svašta; Atina, Grčka

AkuzatiV - Online magazin

Back to top