VAN GOG: Pisma bratu

 „Ja sam, na veliku radost gostioničara, poštara... noćnih švrljala i sebe samog, tri noći probdio slikajući. Spavao sam danju. Često mi se čini da je noć mnogo življa i bogatije obojena nego dan.“

Uvek je pokušavao da pronađe idealnu boju sunca, mešajući je sa crvenim tonovima sutona, ljubičastim čempresima i tragovima zvezda iznad polja. Uvek je tražio svoje ptičje gnezdo tumarajući po nepoznatim evropskim gradovima, lutajući u cipelama koje su u porama svojih đonova i dalje nosile zrnca zemlje sa holandskih drumova. Te cipele, večno same u svojim koracima, ostavljale su tragove smisla svetom, bojeći usnule pejzaže. Za uzvrat nisu dobile ništa, sem promrzlih prstiju, loše nameštenih soba u potkrovljima, pogrešnih dodira i razočarenja. Ruke velikog majstora, impulsivnog slikara, strasnog vladara bele tkanine u drvenom ramu, morale su ljudima dokazivati da su žive, da imaju ime i prezime i da se razlikuju od drugih ruku po svojim pokretima, zanosima i upornošću.

Detaljnije...

Kafkinim očima promatrati svijet

Kafkinim očima promatrati svijet, to je nešto čemu sam oduvijek težio ili bio prirodom natjeran. A onda se dogodilo da sam nenadano dobio poziv u Češku, u Prag, njegov grad i naravno da me je odmah počela kopkati zamisao: pokušati promatrati ga njegovim očima. Nisam mogao poželjeti više! Sa sobom na put ponio sam debelu žutu knjižurinu koju obično držim na polici kao branu za ostale knjige, kako ne bi popadale: Kafkine Dnevnike. Sa svakom pročitanom riječi u kupeu vlaka koji se trucka najprije slovenskim, a potom austrijskim brdima kao da ulijevam i malo Kafke u sebe.

Detaljnije...

Da­vid Al­ba­ha­ri: Snovi

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. 

Detaljnije...

Rukavica Dore Maar

Zahvaljujući poznanstvu sa francuskim pesnikom Polom Elijarom i odličnom poznavanju španskog jezika, francuska umetnica-slikar, poeta i fotograf, Dora Maar (Henriette Theodora Marković), 1936. godine na terasi Café les Deux Magots u Parizu, upoznaje španskog slikara Pabla Pikasa. Poznanstvo sa Pikasom će joj potpuno promeniti život, i kao ženi i kao umetnici. Dora Maar je toga dana za samo nekoliko trenutaka osvojila Pikasa. Ona je navodno, iz svoje torbe, izvadila nož i počela da ga zabada između prstiju, dok su joj na rukama bile rukavice. Dora se povredila oštricom noža, a njena rukavica je ubrzo bila pokrivena crvenim mrljama od krvi. Pikaso je bio iznenađen, ali i oduševljen tim prizorom, te je zamolio Doru da mu pokloni svoju krvavu rukavicu, koju je kasnije čuvao u svom ateljeu.

Detaljnije...

Borislav Pekić: Maske naše nasušne

Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi...

Mikenske maske od zlatnog lima (s onom za koju je Šliman 1876. držao da je lik razoritelja Troje Agamemnona). Maske indijskih vračeva sa očnjacima Grizlija. Demonske perjane maske Inka. Maske sa otoka Jave od drveta. Krznene maske Eskima. Japanske pozorišne maske. Dodolske maske Istočne Srbije za prizivanje kiše. Maskenbalske maske.

I najzad maske od ljudske kože kojima se služimo svakodnevno ...

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top