05. April 2013.
Written by Branislav SMUK

Proklete ,,Majke"

(Kako sam razočarao biološku, a otkrio duhovnu Majku)

Zbog nekih svojih razloga, davne 1990. pobegao sam od kuće. Ostavio sam sve nevolje iza sebe i krenuo put Subotice, što mi se danas može oprostiti jer sam imao samo petnaest godina. U tom gradu tada se održavao poslednji Omladinski festival, koji je bio u rangu svih tadašnjih velikih rok festivala stare Jugoslavije, pune razumevanja za pop rok kulturu. Nisam ni pretpostavljao da ću se susresti sa jednim meni do tada nepoznatim bendom - Majke, čiji će me opus doticati i oduševljavati na razne načine sve do danas i koji će postati jedna od kreativno najbogatijih hrvatskih, ali i balkanskih rok priča. Dramatičan nastup pun tenzije, na ivici pucanja svega na bini, sa ogromnom količinom kontrolisane rif-energije koju su Majke emitovale ka publici, odmah mi je dao do znanja da je reč o bendu kojem treba posvetiti punu pažnju. Malo sam se razočarao u ukus publike i žirija jer je u takmičarskom delu festivala pobedio tada još mlad bend Deca loših muzičara a ne moj definitivni favorit. Posle nekoliko dana, kao i svaki Tom Sojer vratio sam se kući, stoički podneo nekoliko ćaletovih šamara, sačekao da se situacija smiri i otišao u prodavnicu ploča da nađem sve što imaju od Majki.

To je vreme kada su izdali svoj prvi album «Razum i bezumlje» za nezavisnu izdavačku kuću «Search & Enjoy» Aleksandra Dragaša. Dve godine ranije realizovali su kasetu sa demo snimcima za «Slušaj najglasnije» Zdenka Franjića. Na radost mojih ukućana, ta dva albuma ubrzo su postala veliki hit moje sobe, pri čemu sam doslovce slušao savet izveden iz konotacije naziva Zdenkove nezavisne izdavačke etikete. Garažni rok zvuk - na tragu «The Stooges», «Steppenwolf» i «MC 5» - definitivno mi je prijao. Opaska mog oca da bi pevač na snimanjima mogao da koristi mikrofon uopšte nije kvarila ugođaj potpunog razumevanja i identifikacije sa ogoljenom lirikom mladalačke pobune. Sledeće, prema mom mišljenju, najbolje izdanje «Razdor» Majke su izbacile 1993. godine za T.R.I.P. podetiketu «Croatia Records»-a. Ova ploča, snimljena u podrumu za samo sedam ili osam dana u vreme dok su se u Hrvatskoj odvijala ratna razaranja, toliko je intimna, emotivno potresna - da je jednostavno neponovljiva u osećaju koji te prožima svaki put dok je slušaš. Gitarske partije su ravne postojanosti Rona Eštona protkanog bezobrazlukom Kejta Ričardsa. Vokal kao da zavija snagom vuka (Howlin’ Wolf) kroz deonice vidno proživljene u teškom detroitskom soulu. Londonski časopis Melody Maker recenzirao je pesme ovako: «Majke sviraju žestoki hard rock sa funk podlogom, ali su deset godina stariji od sličnih britanskih bendova, što je simptomatično za tamošnje prostore» (P. Janjatović, Ilustrovana YU rock enciklopedija, Beograd, 1998). Sledeći album «Milost» pojavio se 1994. godine. Pokušaj komercijalizacije sirove energije (Raw Power), ubacivanje klavijatura i loša produkcija delovali su prilično razočaravajuće. Ovim albumom završava se, stilski gledano, prvi (garažno-andergraund) period Majki.
Kada je 1984. u Vinkovcima okupio grupu, Goran Bare je već bio formirani džanki. Konzervativna sredina nije mogla ništa drugo da ponudi neprihvatljivoj i neprilagođenoj osobi kao što je on. Pre okupljanja Majki imao je dva tinejdžerska pokušaja: duo Debili i Razlagači. Radio je i pod pseudonimom Hali Gali Halid, alter egom koji je parodija na pevače narodne muzike. Numere «Hajde da se drogiramo» i «Esid kolo» komični su hitovi na žurkama širom Balkana.
Tek sam u skorije vreme počeo da razbijam lirički kod vinkovačkog muzičara, da njegove pesme shvatim kao najsuroviju, istovremeno i najnežniju poeziju. U potrazi za samim sobom, istinom i ljubavlju, ona dolazi iz najmračnijih ladica podsvesti. «Izađi iz mene, čudovište krasno. Želim da te vidim» - kao da priziva nesreću (prokletstvo) koje je «...nad srcem svakim. Zašto je tako?». Njegovu poeziju nazvao bih okultno organskim optimizmom koji uvek ostavlja tračak nade da se može pronaći smisao inače rezigniranog življenja. Jer bluz je sunce posle kiše, tek tren u kojem se dobar čovek oseća loše, nova ljubav rođena na razvalinama stare...
Od samoga početka Majke prati neka vrsta zle kobi: 1989. u saobraćajnoj nesreći gine Marin Pokrajac, tadašnji gitarista benda; Goranova životna saputnica Mirjana 1995. umire usled overdouza. Famozna rokerska destruktivnost kreće da uzima maha, čudovište je izašlo iz ponora i nemilice počinje da gazi granice samouništenja i kreativnosti, ludila i genijalnosti. Reputacija opijatima okupanog ekscentrika pratiće ga zauvek. Video sam ga kako spava na stepenicama Petrovaradinske tvrđave uoči nastupa na «EXIT» festivalu 2007, a da niko nije hteo ili smeo da mu priđe. Od poznanika iz Hrvatske slušao sam priče kako se publika na njegovim koncertima kladi na pesmu tokom koje će se stropoštati sa bine.
Surovo je reći da je smrt supruge poslužila Goranu kao inspiracija za CD «Vrijeme je da se krene» (1996). Snaga duha i vera u ono što radi bili su presudni da prestane crno da razmišlja; lična se drama u ovom slučaju pretvorila u pobedu. Album je prodat u preko 20.000 primeraka, izbacivši Majke u sam vrh mejnstrima. Kultivisaniji zvuk, upotpunjem klavijaturama i pedal-stil gitarom, mnogo je bliži bluz korenima nego dotadašnji. Spot za pesmu «Mene ne zanima» osvojio je prvi Porin za Majke. Opštu popularizaciju krunisali su 1997. albumom «Život uživo» iz zagrebačkog Doma sportova. Sledeće godine realizuju «Put do srca sunca», čini se preuranjeno i najbleđe izdanje do tada. Zoran Čalić, gitarista i autor najvećeg dela muzike od perioda «Razdora», napušta bend i Majke se ubrzo raspadaju.
Bare počinje solo karijeru i sa Plaćenicima izdaje dva bluz albuma obogaćena kantri violinom i mandolinom. Optimistična poruka propovednika tek probuđenog iz opijatskog sna uliva nadu, mada borba sa zavisnošću još dugo traje. Majke 2007. ponovo počinju sa okupljanjem. Bare usput stiže da se politički angažuje kao «ljevičar ali ne i nostalgičar» protiv režima Franje Tuđmana koji poredi sa režimom Slobodana Miloševića. Posle trinaest godina Majke konačno izdaju novi album (ne računajući «Unplugged» /2008/). «Teške boje» producira sam Bare, označivši tako povratak punokrvnijem gitarskom zvuku. Nimalo pastelne, zaista su teške, ratničke boje kojima je obojen, ali ga dovode do šest Porina.
Satanizovan, proklinjan (prilikom selidbe iz rodnih Vinkovaca 1989. na stanici ga sreće neka devojčica i ispraća rečima: «Bare, j...m ti mater!»), napadan na ulici jer se usuđuje da bogohuli na našega uzvišenoga Isusa, ipak uspeva da sa punim pravom stavi zvezdu na bulevar hrvatskog pop rok miljea. Prošle godine, prilikom ulaska u novosadsku Fabriku, pomažu mu da se dotetura do bine, mada na njoj potom deluje prilično trezveno - svi uspevamo da razumemo šta peva! Nikome to ne smeta, vidimo da se misiji starog grešnika ne nazire kraj, jer on se ne kaje, već i dalje peva: «Hvala ti živote!»
Šou mora ići dalje.