REDAKCIJA

REDAKCIJA

Akuzativ

Federiko Felini - SMEH OPTIMIZMA

Malo je stvaralaca u istoriji filma koji su toliko uticali na njen tok kao što je Federiko Felini. A opet, sa druge strane, bio je podjednako dobro prihvaćen i od publike, običnog sveta, što pokazuju, kako mnogobrojne nagrade, tako i prisutnost u popularnoj kulturi, ne samo aktuelnog trenutka i svog vremena, već i u kreiranju postulata/bazisa iste. Onog uvreženog za sva vremena. I pored te činjenice, izraz „Felineskni“ krije mnogo dublju suštinu. Istina je da svaka životna slika, najobičniji momenat, može u sebi kriti neku dublju sliku, suštinu. Sam Felini je to prikazivao kroz halucinatornu, fantazmogoričnu auru (upravo na to se i sam izraz odnosi, na halucinatorne slike koje izbijaju iz običnih životnih situacija). Uostalom, često postoje veze koje nisu dostupne, a koje se tek naslućuju. Čovek kao biće nauči da ih prihvata kada ih neko načini bliskim, razumljivim. Upravo u tom domenu Felini briljira: sva njegova dela su prožeta izuzetnim smislom za humor. On oslobadja opterećenja i najzahtevnije činjenice, čineći da pogled na svet samog autora izgleda prilično blagonaklono, pomirljivo, šaljivo. A onda je sve to prihvatljivo i moguće i mnogo širem auditorijumu.

  • Published in UGAO

Milan Kangrga: ŽIVOT NA ZAOSTALOM TLU

O raspadu Jugoslavije

Jugoslavija je i pre revolucije i iza nje bila zapravo ipak heterogeno područje, s isto tako vrlo različitim, čak i istorijskim problemima u razvoju, pa je to bio stalno osnovni problem unutar  te celine. Teško je bilo sve to staviti “pod jednu kapu”, jer su se tu nastanili ne samo različiti narodi, nego još narodnosno neoblikovana plemena sa svojim rodovskim strukturama života i svesti. Narodno-oslobodilačka borba i revolucija od 1941-1945. to je samo djelomično uspela “raskopati”, ali su oni dublji istorijski slojevi ostali ispod toga gotovo nedirnuti.

Radomir Konstantinović: IDEAL ČISTOG SIROMAŠTVA

Iz knjige "Filozofija palanke" 

Oni su prljavi, palančanin je čist. Njegov život, sveden stilski, sa unapred datim odgovorima na davno postavljena pitanja (on će ta pitanja da ponavlja, pretvarajući ih, na taj način, u kao-pitanja), jeste jedan nevin život, čist onako kako je nužno “čist” samo produženi infantilizam duha “sklonjenog” zauvek pod okrilje starijih, duha koji je još duh sina koji je ostao veran i koja, po nasleđenim pravilima, obavlja svoj život. Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. On je stilizovan na način na koji to može samo rutina, predviđen ovom rutinom koja je došla do spasonosnih obrazaca. Nema prljavštine jer nema stvarne radionice obrasca, one u kojoj bi se obrazac tek stvarao. Svako tvorastvo je prljavo, zato što je tek traženje čistote (nenađene) i nenađenog obrasca.

Slavoj Žižek: PERVERZNI VODIČ KROZ PORODICU

Kad mi je Sophie Fiennes došla sa idejom da načinim „perverzni vodič“ kroz kinematografiju, prvobitna zamisao nam je bila pokazati kako je psihoanalitička filmska kritika zbog uvida do kojih dolazi i koji nas tjeraju na promjenu cjelokupne perspektive još uvijek najbolja koju imamo. Otud i „perverzno“ u naslovu nema kliničko značenje, već upravo značenje „pervertiranja“ – iskrivljenja i izopačenja naše uobičajene percepcije.

  • Published in UGAO

BEOGRAD I NOVI SAD - Stereotipi o dva grada

Beograd je raspadom Jugoslavije tokom poslednje decenije prošlog veka postao obeležje urbane elefantijaze. Prevelika glava na malom telu dovoljna je da se poremeti ravnoteža. Veliki broj stanovnika glavnog grada, pogotovo u odnosu na prvi sledeći grad, uglavnom je obeležje nedovoljno razvijenih ili u razvoju nedovoljno usklađenih sredina. Ovde čak nije reč o razvoju, već o prostom rastu. Rast bez razvoja dovodi do sloma. U slučaju Beograda on je najpre počeo da se uočava u socijalnoj sferi. Jer, kao što znamo, svi prostorni problemi, ma kako ih definisali, društveno su proizvedeni. Priču o Beogradu valjda će ispričati oni koji ga bolje poznaju. Međutim, ono što jeste konstanta tokom najvećeg dela njegovog dosadašnjeg trajanja, jeste senka koju baca na svoju okolinu. Na većem prostoru i senka se manje primećuje, sem ukoliko ne postoje oni koji uvek prvo senku primete. Takav je slučaj sa Novim Sadom. Uvek, hvaleći se da mu je sopstvena veličina baš dovoljna i da je baš ona oličenje humanosti i udobnosti za život (što uglavnom nije sporno), Novi Sad je video u Beogradu neprestanu smetnju ostvarenju potpune idile.

NEOLIBERALIZAM I FUDBAL: Bogati robovi

Autor: Vladimir Simović

Konstantan stres na poslu, ubistvena monotonija, kontinuirano kršenje radnih prava. Mnogo ljudi stavilo bi znak jednakosti između svoje situacije i ovog spiska, ali malo ko bi, pretplaćen na konzumiranje reportaža o glamuroznom životu sportista, pretpostavio da je ovo početak priče o životu manje i više poznatih fudbalera. Jedan od njih, Žan-Mark Bosman je izašao kao pobednik iz sudskih okršaja sa Fudbalskim savezom Belgije, svojim klubom i UEFA, izborivši za sebe, ali i za ostale fudbalere slobodne transfere posle okončanja ugovora sa određenim klubom. To ipak ne znači da su danas fudbaleri slobodni i nezavisni, što pokazuju i neki tragični događaji iz prakse.

TITO U NOVOM SRPSKOM PORETKU SEĆANJA (I)

Antikomunizam je multifunkcionalni okvir srpske kulture sećanja s kraja 20. veka. Kao oznaka zbirnog i rastegljivog neprijatelja komunizam je postao opšte mesto govora opozicije još od kraja 1980-ih: komunjare”, ”banda crvena”, ”komunistički teror", "pedeset godina mraka", "jedno od zala koje nas je zadesilo", "pakao komunizma", "Titova despotija" "komunistička despotija", "Tito - krvnik i zlikovac", "noćna mora" i "brozomora", "carstvo laži" - jesu formule koje su stekle status apriornih istina i postulata. Pod "komunjarama" i pod "Brozom" sve je bilo strašno, a sve što je strašno sada, takvo je jer dolazi iz "komunizma". Antikomunizam je zapravo bio prvi "govor mržnje" kod nas - tek posle se prešlo na druge nacije (Gojković, 1998). Antikomunizam je mrzilački grč inteligencije, proizvođač alibija i grandiozni generator socijalne neodgovornosti (D.Gojković), koji je na Zapadnom Balkanu zamagljavao uočavanje složenosti jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Dok se u drugim bivšim socijalističkim režimima sećanje na socijalizam uglavnom hladi, o sličnoj funkciji vrelog sećanja na komunizam u Rumuniji svedoči D. Barbi (Barby). Rastegljivi antikomunizam srpske opozicije, a naročito inteligencije, zamagljavao je i analizu Miloševićevog režima i skretao je na pogrešan teren. Danas se, naime, sve više probija shvatanje da je reč o političaru, veštom pragmatičaru (kom je dobrodošlo bilo sve što je upotrebljivo), a koji nije bio ni veliki nacionalista, a još manje komunista. Milošević je operacionalizovao nacionalizam takoreći savršeno (D.Gojković), iako ozbiljniji nacionalista nije nikada ni bio (Ante Marković , Piter Galbrajt).

Deponija

Autorka: Slađana Kavarić

Ovo je vazduh koji sam zamišljala da udišem, dok sam maštala o dolasku. Sada sam ovđe, u velikom nepoznatom gradu u kome tražim spas i novi život. Sve što je do sada bilo moje više to ne smije biti. Silazim iz voza. U glavi mi vječna misao da počinjem iznova, da ostavljam iza sebe sve što je bilo, da ću ako treba promijeniti i svoj lik. Zatim sam tu, na peronu, moja pređašnja očekivanja grize sumnja. Ne mogu sebi da objasnim erupciju toliko različitih osjećanja. Moje i ovako neuravnoteženo psihičko stanje ne može da izdrži još lomova…

Nemoćni alfa mužjaci

Autorka: Tatjana Greif

O fenomenu maskulinosti na ”brdovitom” Balkanu, u državama i državicama koje su izrasle na zgarištu nekad zajedničke domovine Jugoslavije, mogli bismo pisati do u nedogled. Kulturno, istorijski, folklorno, etnološki, sociološki i politički to je i inače neiscrpna zona. Maskulinost i njen ekstremni aspekt mačizam, »pravi«, prirodom dat muškarac i njegova uloga, sveta misija potentnog alfa mužjaka, badže, semenosejača i oplodioca, osvajača ”pravih” žena. Glave arhaične porodice, svesnog patrijarhaliste, pristaše obilne mesožderske hrane i oštrih pića. I – strasnog navijača lokalnog sportskog kluba, po svoj verovatnoći fudbalskog. Pojam tradicionalne balkanske maskulinosti i njenog mačističkog ogranka je takoreći neopisiv, nemoguće je obuhvatiti ga jednom ili bilo kakvom definicijom uopšte. Zato ćemo ka mačo masuklinosti proviriti samo kroz jednu pukotinu – kroz sport, tu relikviju ekskluzivnog, čistog mačizma.

  • Published in UGAO

Omladina trule države pliva u partijskom talogu

Mladi Novosađani sve češće dižu ruke od sizifovskog posla da svoj životni put krče obrazovanjem i vrednim radom, i odlučuju se da posao i egzistenciju obezbede članstvom u bilo kojoj stranci.

Pritom, ideologija stranke je ono što mlade najmanje interesuje, već prioritet pri odlučivanju partijskih boja kojima će se prikloniti imaju stranke koje su na vlasti. One, naime, mogu ono što Nacionalna služba za zapošljavanje ne može - pa se novosadska omladina odlučuje da proguta dostojanstvo zarad mogućnosti da ih stranka zaposli, gde bilo.

AkuzatiV - Online magazin

Back to top