Mrzim indiferentne. Vjerujem kao Federico Hebbel da “živjeti znači biti pristran”. Ne mogu postojati samo ljudi, tuđinci u gradu. Tko zaista živi mora biti građanin, mora biti pristrasan. Indiferentnost je bezvoljnost, parazitizam, kukavičluk; to nije život. Zato mrzim indiferentne.

Celetova ,,Istorija na 33 obrtaja“

Emi / Paralophone, avgust 1966.

Iz LP opusa takve grupe kao što je „The Beatles“ izbor najreprezentativnijeg albuma (time i najuticajnijeg) gotovo da je čisto subjektivna kategorija (da ne govorimo o onim okorelim stounsovcima, prema kojima je muzika „Beatlesa“ čista naiva i dekadencija). U najmanju ruku, slušateljstvo je podeljeno na ljubitelje ranog i kasnijeg „Beatles“ stvaralaštva. Tu negde na granici, nešto bliže ovom potonjem periodu, kao prethodnica (verovatno prehvaljenom) „Sgt. Papper’s“ - smestio se LP „Revolver“.

U povodu inicijative za rehabilitovanje monarhije

Život naroda na Balkanu često se zna okvalifikovati kao evidentiranje istorijskog kašnjenja, pa je promatranje ovdašnjih zbivanja umnogome nalik na muzeološki egzibicionizam in vivo. U svetlu narečene pretpostavke može se ući i u tumačenje zanosa državnih zvaničnika, ali i pozamašnih narodnih masa, povodom re-uzemljenja posmrtnih ostataka članova porodice Karađorđević. Samo poslednja dva događaja – sahrana kneza Pavla i „povratak“ kralja Petra II – potvrda su monarhomanijskog sindroma što se, ne baš tako skoro, zapatio i razvio do stanja od kog zavisi opstanak države, te čak i životni standard njenih građana!? Stvar naivne i neuke razmene za naivni i neuki puk (ili sopstvenu patologiju romantizma): Mi nama kralja, on nama radost blaženog života. O tempora, o mor(on)es!