Biljana Srbljanović je proteklih nekoliko meseci pisala dramu o sarajevskom atentatu, tačnije o Gavrilu Principu i Mladobosancima. Drama će biti izvedena u Beču na stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata. 

Poslednjih šest meseci i više, bavila sam se stogodišnjicom Prvog svetskog rata, Gavrilo Princip, Mlada Bosna, da li je to teroristički akt ili nije i uopšte samim fenomenom Mlade Bosne kao skupom angažovanih učenika. To su sve đaci, to su mahom sve maloletnici koji su se osvešćivali već od vrlo ranih razreda gimnazije i koji su imali svoja udruženja pre svega literarna, čitalačka. Gavrilo Princip je bio član tajnog tamburaškog orkestra u kome, by the way, su članovi i muslimani i Hrvati i Srbi i žene i muškarci. Znači, to su neki ljudi koji tada imaju 15, 16, 17 godina, žive u Bosni koja ima sve ukupno šest gimnazija na celu državu. I oni su dovoljno gladni znanja da se dovijaju za knjige, da se nalaze u đačkim menzama, u udruženjima, da se nalaze nedeljom po stanovima tako da napune stan stolicama, da se od vlage kreč odlepljuje sa zidova, gde govore, diskutuju koja vrsta bunta i protesta je potrebna. To su istorijske činjenice i to je jedno ponosno nasleđe koje Jugoslavija ima, insistiram baš na imenu Jugoslavija, a istovremeno sam sad malo pratila baš zbog toga što sam to pisala, pratila sam taj početak čitavog talasa, pošto se, kao što si rekla, završila godina Konstantina i kreće sada godina atentata.

Tradicionalno prijateljstvo ili ‘bratstvo’ između Srba i Rusa u koje duboko veruje prosečan Srbin, notorna je besmislica. Ne samo zato što politički kolektiviteti poput ‘naroda’ ne mogu voleti ili mrzeti niti mogu imati braću ili druge rodbinske odnose već zato što takozvana ‘tradicija', koja je tako duboko usađena u ideološku matricu patrijarhalnog ustrojstva, nije ništa drugo nego iluzija; ona je, kako je to odavno primetio Eric Hobsbawm, izmišljena.

Proklamovani cilj nove serije Radoša Bajića izuzetno je ambiciozan. Autor ga najavljuje kao delo koje će na neutralan način obraditi veoma osetljivi period Drugog svetskog rata na tlu tadašnje Jugoslavije, pomiriti četnike i partizane, pružiti realnu sliku oba pokreta, i sve to bez ikakvih ideoloških uticaja. Kako u sve to ne poverovati kada je seriji dao sasvim neutralno ime, koje jasno pokazuje da neće zauzimati ni jednu ni drugu stranu: „Ravna gora“.

Ako snimate dokumentarac o večitom derbiju i nazovete ga „Marakana“, izvesno je da će u vašu nepristrasnost verovati samo ljudi koji baš i nisu briljantno inteligentni. Međutim, temama kao što je Drugi svetski rat uopšte ne treba davati neutralan tretman: ono što se zapravo traži jeste objektivnost. Pronađite norveški film koji na neutralan način tretira Vidkuna Kvislinga i norveški pokret otpora Milorg, francuski dokumentarac koji ravnopravno prikazuje Petena i De Gola, ili nemačku seriju koja miri suprotnosti između Hitlerjugenda i die Weiße Rose. Nema ih. Doduše, izvesno je da ćete naći pregršt onih koji nude objektivnu sliku, ali tu balansa nema, a razlog tome vrlo je jednostavan – ne treba da ga bude. Film, serija ili knjiga ne treba da veštački proizvodi nacionalno jedinstvo iskrivljavanjem istorijskih činjenica, ali trejler koji se ovih dana pojavio na internetu pokazuje da je „Ravna gora“ krenula upravo tim putem.

Tragovi anarhističkog delovanja mogu se pronaći u antičkom periodu, i mnogi autori se slažu da je oličen u kineskom taoizmu ili grčkom sofizmu i stoicizmu. Tako na primer, pojedini teoretičari pronalaze tragove anarhističkog učenja kod kineskog mislioca Lao Cea ili grčkog filozofa Zenona. Upravo je Zenon, po rečima Petra Kropotkina, učio o slobodnoj opštini bez vlasti i nju suprostavio utopiji vlasti u Platonovoj Republici. Ono što povezuje ova učenja sa anarhizmom je, pre svega, sumnja u moralni autoritet države. I u narednim epohama, pod uticajem antičkih mislilaca, pojavljuju se pojedinci ili grupe koje su dovodili u sumnju autoritet vladara, crkve ili neke druge institucije. Kliford Harper, autor knjige „Anarhija – grafički vodič“ pronalazi da su se slobodarski pokreti pojavili već početkom 13. veka, u obliku „Free spirit“ pokreta, koji su bili izrazito anticrkvene orijentacije. 

Asircima i Vaviloncima bio je dovoljan dokaz ženskog neverstva već slušanje udvaranja drugog lica, pa su je kažnjavali tako što su joj sekli uši. Po rimskom (i mnogim običajima) pravu, preljubu u pravom smislu mogla je izvršiti samo žena. Kada muškarac i opšti sa drugom ženom, kriv je samo u slučaju odnosa sa tuđom ženom, čime je povredio pravo drugog muškarca, nanevši sramotu i njemu i čitavoj njegovoj porodici. Kod plemena Fidži, muž je kupovao i prodavao ženu po svojoj volji, a u slučaju njenog neverstva, mogao ju je pojesti u slast. Misirci su nevernim ženama odsecali noseve. Kod Inda su preljubnicu osuđivali da je psi živu rastrgnu na kakvom javnom trgu, a njen sukrivac je živ goreo na usijanoj gvozdenoj ploči. Jevreji su oboje kažnjavali smrtnom kaznom – kamenovanjem. Po Solonovim zakonima, svaki Atinjanin je imao pravo brakolomnicu prodati kao robinju. Kod Germana, ona je kažnjavana utapanjem ili ugušivanjem u močvarnom blatu.