Danilo Kiš (Subotica, 22. februar 1935 - Pariz, 15. oktobar 1989)

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima vječnosti. Ništa u ništavilu.

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ?
Paris: Le Journal Libération, 1985

Postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako može izliječiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži. Odvojeni, ne predstavljaju ništa; zajedno, kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična.

-    Nisam Simeon. Noemis sam. Na Argu bejah, po Runo plovih, ali kriv nisam. I ako jesam, krivac nisam ni prvi ni glavni.
-    Drskosti li, gle, bezbožniče!  - reče Persefona. - Ta ko je onda kriv, pašče?
-    Bogovi!
    Had sleže ramenima. Otpisao me je, pomisli Noemis. Vreme je da posle ove herojske gluposti i sam sebe otpišem. Da se mrtvim proglasim i već osuđenim, pa tako i slobodnim. Nekros ke elefteros - mrtav i slobodan. U savezu sa svojom sudbinom. Vreme je za heroizam, za herojske uha - haj reči i tušta i tma ljudskih propasti. Ali, šta mari, teliose, završilo se!
    Stupi nekoliko koračaja prema Bogovima i upravi ruku prema Persefoni, kako i ona učini kad ga optuži.

Pre neki dan, tačnije, na putu od kuće do posla, naiđoh na „svog“ uličnog prodavca polovnih knjiga. Onako, u prolazu, bacih pogled, bez namere da zastanem. Međutim, namera mi se istog momenta nasmeja u lice. Stadoh i skamenih se, jer videh jednog dragog čoveka, među svim tim „učenim i knjiškim ljudima“, koji je ležao dole na pločniku. Bio je to moj prijatelj, dobri slovoslagač i Vrščanin, Vasko Popa. Obradovah se. Dugo se nismo videli. Ni sama ne znam zašto zaboravih da ga potražim.