Vesti dovode do straha i agresije, a sprečavaju vašu kreativnost i sposobnost za dublje promišljanje. Rešenje? Prestanite u potpunosti da ih konzumirate.

Autor: Rolf Dobelli

U poslednjih nekoliko decenija, srećnici među nama prepoznali su opasnosti življenja sa preteranim unosom hrane (gojaznost, dijabetes) te su počeli da menjaju sopstveni režim ishrane. Ali, većina nas još uvek ne shvata da su vesti isto što i šećer u telu. One se lako vare. Mediji nas hrane malim zalogajima beznačajnih događaja, sitnicama koje se u stvari ne tiču naših života i ne zahtevaju razmišljanje. Zato i ne doživljavamo skoro nikakvo zasićenje. Za razliku od čitanja knjiga i iscrpnih članaka u časopisima (koji zahtevaju razmišljanje), u stanju smo da - nasuprot ovakvom "dobrom čitanju" - progutamo neograničene količine kratkih vesti, koje su cakleće bombone za um. Danas smo doprli do iste tačke u odnosu na informacije, kao kada smo pre 20 godina bili suočeni sa vestima o hrani i ishrani. Počinjemo da uviđamo koliko vesti mogu biti otrovne.

Napiši nešto protiv. Ali, ne baš skroz. I tako, ne baš direktno. Ako može, partija da se ne pominje. Ime, nikako. Vrijeme izbjegni. Prebaci negdje u daleku prošlost, ili još dalju budućnost.

Ne duži, ali sve izokola. Konkretnost ne dolazi u obzir. Sve bitne podatke ukloni. Analize prepusti istoriji. Zaključke ne donosi. Rasuđivanje zaboravi. Činjenice ne povezuj. Ne pravi se pametan. Stani kad misliš da treba da iskoračiš. Inicijativu prepusti nepromišljenima. Stani. Reci, dosta! Zašto se uopšte zaletati. Ko sam ja! Čemu sve ovo! Razmisli. Stavi prst na čelo. Zašto? Pa nisam lud. Umijem ja da mislim normalno. Samo polako. Ne treba nagliti. Sve će to proći. Ako boli, al' barem ne mene. Niko mi ništa neće. Samo da ne načinim pogrešan korak. Zato oprezno. Polako. Osvrni se. Ne žmuri. Pogledaj još jednom. Pravo. Ne zvjeraj. Ne skreći. Šta te briga.

Napiši nešto protiv. Ali ne baš skroz.

Iz zbirke satiričnih priča ,,Druže moj" autora Gorana Kljajića

Kriza štampanih medija, u eri globalizovanih (tržišnih) komunikacija, obično se „meri“ kvantintativnim indikatorima – rapidnim opadanjem tiraža, potrošnje i čitanosti dnevne i nedeljne štampe, usled čega, navodno, dolazi i do „pada kvaliteta“ pojedinih priloga, pa i čitavih izdanja, te njihovog okretanja ka tržišno isplativijim „vrednostima“, što su identifikovane kao senzacionalizam, tabloidizacija, „žutilo“, i tsl. Oni štampani mediji, bilo da je reč o njihovim materijalizovanim, ili on line izdanjima, koji su uspeli da se održe na tržištu, a ne podlegnu ovom globalnom trendu, baveći se, prevashodno, informativnim sadržajima, nisu se rešili problema ideološke prirode: odolevajući pritiscima tržišta i ideologije cirkulisanja simboličkog kapitala, prećutno su, odnosno manje-više nekritički, prihvatili dictum tzv. političke korektnosti (political correctness, skraćeno: PC), koji je najčešće asimilovan kao jedna od značajnih kulturnih vrednosti inkorporiranih u uređivačke politike današnjih štampanih medija, ili još upadljivije, kao imperativ politike čitanja, nametnute recipijentima-komentatorima što učestvuju u on line, odnosno interaktivnoj komunikaciji s medijima. Drugim rečima, u šablon političke korektnosti, trebalo bi uklopiti ne samo politiku pisanja i objavljivanja novinskih članaka, već i u politiku čitanja, interpretiranja i prenošenja određenih informacija do njihovih krajnjih korisnika (...)

Stara kineska poslovica kaže, parafraziram: „Kakva je muzika u državi – takva je i država“. Dodao bih da su satira i humor još bolji pokazatelji od same muzike. Druga decenija 21. veka je doba pop - muzike, prolaznih hitova i površnih zadovoljstava. Manje - više isto tralalala ćete čuti bilo gde. Uz „lokalni začin“: Iglesijas za hispano – područje, Tarkan i naslednici za Malu Aziju, Karleuša za Balkan, Lady Gaga za SAD  i ostatak sveta. Ali, humor nije isti. Negde ga, navodno, uopšte nema (Nemačka, Skandinavija, Japan) drugde se izvozi od Monthy Pythona naovamo (Velika Britanija) ili koristi u satiričko – političko - marketinškoj kombinaciji (SAD – s posebnim osvrtom na show-ove Stephena Colberta i Jona Stewarta) ili, ogrezao u najljućoj satiri i sarkazmu, provali iz knjige (videti pod Sorokin) koja se javno spaljuje u putinovskoj Rusiji. Smejati se u današnjoj Rusiji je grešno, subverzivno zadovoljstvo. A kako stvari stoje s bratskom Srbijom? Slično, bogami.

U kompleksno polje komunikacije u medicini spada i komunikacijski nivo čije razmatranje ne smemo zaobići, posebno zbog činjenice značajnog uticaja masovnih medija na formiranje stavova pojedinaca i kreiranje javnog mnenja uopšte u savremenom svetu. Ovaj komunikacijski nivo obuhvata specifične odnose lekara/lekarske profesije, javnosti i medija i etičke dileme koje se mogu javiti u ovim odnosima.