Autorka: Tatjana Greif

O fenomenu maskulinosti na ”brdovitom” Balkanu, u državama i državicama koje su izrasle na zgarištu nekad zajedničke domovine Jugoslavije, mogli bismo pisati do u nedogled. Kulturno, istorijski, folklorno, etnološki, sociološki i politički to je i inače neiscrpna zona. Maskulinost i njen ekstremni aspekt mačizam, »pravi«, prirodom dat muškarac i njegova uloga, sveta misija potentnog alfa mužjaka, badže, semenosejača i oplodioca, osvajača ”pravih” žena. Glave arhaične porodice, svesnog patrijarhaliste, pristaše obilne mesožderske hrane i oštrih pića. I – strasnog navijača lokalnog sportskog kluba, po svoj verovatnoći fudbalskog. Pojam tradicionalne balkanske maskulinosti i njenog mačističkog ogranka je takoreći neopisiv, nemoguće je obuhvatiti ga jednom ili bilo kakvom definicijom uopšte. Zato ćemo ka mačo masuklinosti proviriti samo kroz jednu pukotinu – kroz sport, tu relikviju ekskluzivnog, čistog mačizma.

Pre desetak dana na redovnoj sednici SANU akademik Ivan Jevtić pozvao je Akademiju, ali i Vladu Srbije da reaguju protiv rijaliti emisija kao što su Farma i Veliki brat koje, prema njegovom mišljenju, ugrožavaju mentalno stanje nacije. ,,Treba da postoji sloboda medija, ali ne i zbog nečega što dira direktno u mentalno stanje nacije, Akademija je dužna da na neki način reaguje. Treba pronaći način da se reaguje i zatvore ti izvori zla. To je nezdravo i treba mu stati na put”. Naravno, izjava je izazvala medijsku pažnju, osvanuli su naslovi poput “SANU protiv Farme”, dan ili dva je ova tema razvlačena po medijima, lamentiralo se nad štetnim uticajem vašarske zabave, pominjana je poznata uloga SANU... I šta sad? Pa, ništa. Po običaju, sve će prekriti ,,plava trava zaborava“.

Američki filozof, politički aktivista i lingvista Noam Chomsky, profesor na MIT-u, sastavio je listu deset najčešćih i najefikasnijih strategija kojima se, korišćenjem medija, pribegava manipulaciji stanovništvom. 

Zahvaljujući medijskoj propagandi stvarani su ili uništavani društveni pokreti, opravdavani su ratovi, promovisane određene ideološke struje, pa čak data uloga medijima kao proizvođačima stvarnosti.

Kako otkriti najčešće strategije za razumevanje ovog psihosocijalnog alata u kojem nedvosmisleno svi učestvujemo? Podsticanje gluposti, promocija osećaja krivice ili konstruisanje veštačkih problema a potom njihovo magično rešavanje, samo su neke od tih taktika.

Autorka: prof. dr DIVNA VUKSANOVIĆ, filozofkinja medija

Mediji masovnih komunikacija (štampa, radio, televizija), zajedno sa internetom i društvenim mrežama, trenutno vode veliku bitku s realnošću: s jedne strane, oni interpretiraju postojeću stvarnost, a s druge strane je kreiraju, kao svojevrsnu medijsku stvarnost. Konflikt između ove dve realnosti je ono shizoidno polje u kome je savremeni čovek zatečen. S ovim u vezi, može se postaviti pitanje kojoj stvarnosti čovek više „pripada” (ako se uzme u obzir činjenica da osim vremena provedenog u radu i u snu, prosečan građanin/ka Srbije provodi pred TV prijemnikom oko sedam sati dnevno, dok za internet još ne postoje relevantni podaci, ali je već uočen problem „zavisnosti” korisnika) i koja „istina”, odnosno stvarnost više na njega utiče?

Ne znam da li ste primetili, ali novo vreme nam je donelo dve opšteraširene mantre; u medijima, kako tradicionalnim, tako i ovim novijim, internet, svakodnevno možemo naići na „istraživanja“ koja „su pokazala“, te na nešto što su „naučnici utvrdili“. Ne mogu se oteti utisku da su ova dva opšta mesta u tekstovima analogno onome: „zaista, zaista vam kažem“, tj. treba da vam kaže da iza izjave koja sledi stoji neprikosnoveni autoritativni glas kome se nema šta prigovoriti, jer on sve zna. U stara vremena to je bilo ovo „zaista, zaista“, a danas su ove dve fraze.