Čovek, Bes, O, o, o...

Jasno, i prije negoli je, naizgled, došlo do naglog izljeva emotivne iskrenosti, Šarlo akrobata je pokazao da im niti klasičniji osjećajni angažman nije stran. 

Umjetnička i melodijska cjelina pod nazivom »Ona se budi«, za mnoge, ostat će jedinim sjećanjem na ovaj kratkovječni beogradski bend. (Uz pjesmu Mali čovek čini jedini singl grupe.)

»Ona nema nikoga da joj kaže: ti si moja, ti si moja , ti si... «, refren je koji ulazi u uši. No to je i studija o rock-pjesmi samoj u samoj njezinoj bîti... »meta-rock balada«. Nigdje poslije nije eksplicitnije kod Šarla naznačen ovaj osjećaj otuđenja. 

Otvaranje druge strane ploče kreće već spomenutim »roktanjem neuškopljenog nerasta«. Kojin bas ovdje transcendira sve zamišljive ritmičke linije. Ako smo već netom spomenuli alijenaciju, ovdje imamo »postvarenje«. 

Celetova ,,Istorija na 33 obrtaja“

Emi / Paralophone, avgust 1966.

Iz LP opusa takve grupe kao što je „The Beatles“ izbor najreprezentativnijeg albuma (time i najuticajnijeg) gotovo da je čisto subjektivna kategorija (da ne govorimo o onim okorelim stounsovcima, prema kojima je muzika „Beatlesa“ čista naiva i dekadencija). U najmanju ruku, slušateljstvo je podeljeno na ljubitelje ranog i kasnijeg „Beatles“ stvaralaštva. Tu negde na granici, nešto bliže ovom potonjem periodu, kao prethodnica (verovatno prehvaljenom) „Sgt. Papper’s“ - smestio se LP „Revolver“.

„Previše snova me splelo u mrežu i nemam adute“

Ja sam tridestikusurgodišnja učiteljica. Svako jutro pre konfrontacije sa omladinom volim da prošetam. Trihiljadedvesto metara pešačkog pohoda me opušta. Jednoobrazni eksterijer  umanjuje zanose, ali mp3 sa minijaturnim slušalicama popravlja stvari. Otkrila sam ga posle svih, ali ne prekasno. Gotovo nevidljivo pomagalo u neinspirativnom svetu.

Šta da slušam? Nisam još stigla ozbiljno da se zapitam, a već sam bila osvojena nepretencioznom oštricom zabodenom u iščašene dogmate. Šapnuli su mi da primitivizam ne zna šta je minimalizam i udahnuli topli dah razumevanja. Razumevanje je za mene uvek uvođenje u ljubav. Bila sam tek blago zavedena, ali dovoljno da počnem da saosećam sa izgubljenima u hladnom svetu koji je bolji od pune kuće i prazne tepsije. Koračajući, ulicama koje su tako puste, samo mrvicu vidljive žice ispod kose odaju da mi neko šapuće na uho. Inače bi osmeh zadovoljstva koji ne skidam bio još uvrnutiji. I iako šapat jasno kaže ne daj da napusti te tuga, meni je drago. 

SOPHIE ZELMANI

 Rođena je 1972. godine u Stokholmu. Pevačica, tekstopisac i kompozitor. Gitaru joj kupuje otac kada je napunila četrnaest godina. Od tada počinje da komponuje i piše tekstove za svoju muziku. Nakon što je poslala tri demo snimka poznatim švedskim izdavačkim kućama, javio joj se švedski Sony, za koji 1995. godine snima svoj prvi album pod nazivom „Sophie Zelmani“. Pre toga nikada nije nastupala pred publikom. Sophie je 1995. godine dobila švedski Grammy za najboljeg mladog autora, a iste godine bila je nominovana i za najbolju pop pevačicu Švedske. Njena muzika je, pored Švedske, veoma popularna i u Americi i Japanu, iako se Sophie retko pojavljuje u javnosti. Jednom je izjavila da je želela ,,samo da snimi album".

 Autor je svih pesama i tekstova na prvom albumu. Te pesme predstavljaju okno njenog idealističkog pristupa ovoj vrsti stvaralaštva. Ostala je verna svom zvuku, tonovima, osećanjima i ljubavima. O njima govori u svojim pesmama, sve do poslednjeg albuma koji je izašao 2011. godine pod nazivom „Soul“. Tekstovi su joj vrlo jednostavni, lako shvatljivi, sa svedočanstvom o proživljenom iskustvu, ali i o upornom traganju za idealom o kom piše. Taj ideal je prati još od vremena prvog albuma, kad je bila devojčica sa kosom vezanom u rep, u žutoj kišnoj kabanici i kariranoj košulji, koja kaže „Oh please mama, don't torture me this way", što predstavlja trag njenog pubertetskog bunta. Na istom albumu peva „There's something about the night, brings out the woman in me“, na taj način priznajući da je devojčica postala žena, ali da ta žena nikada neće zaboraviti devojčicu u sebi.

THE DOORS – Absolutely Live
Elektra, 1970.

  Svaki roker, naročito onaj vremešniji, ima tačno izdiferenciran stav prema live („živim“) albumima: ili se ide u krajnost (o njihovoj besmislenosti, jer se koncertna atmosfera, navodno, ne može adekvatno dočarati u privatnosti sopstvene sobe; suprotno, o nesumljivoj relevantnosti indikatora istinskog kvaliteta izvođača van uštogljenosti studija), ili se od koncertnih ploča kompromisno zahteva da sadrže što više studijski neobjavljenog materijala, a da već poznate numere poprime sasvim nove aranžmane. Dupli album „Absolutely Live“ evergreen-četvorke „The Doors“ ima sve što je potrebno da zadovolji ukuse svakoga od njih, ali i postavlja vrlo visoke standarde, koji se i danas moraju poštovati prilikom realizacije „živih“ ploča. Tu se ne radi samo o muzici i uobičajenim reakcijama publike. Na primer, ovekovečeni su, slično kao na „Woodstock“ albumima, pozivi i zahtevi organizatora da se bar donekle poštuje red, da se ne istrčava na pozornicu; o Morrisonovoj konferansi da previše i ne govorimo: „Dame i gospodo, ne znam da li uviđate; ali večeras ste na posebnom putovanju (eng. trip) /frenetično odobravanje/... ne na takvom, ne na takvom“.