Jesenja bajka

Foto: deviantart.com Foto: deviantart.com

Gospodin Zlatić spava na velikom, belom dušeku, ograđen s nekoliko metalnih opruga što se oko njega uzdižu poput odbrambenog zida, umotan je u kaput od crne čoje i, kad bi ga neko samo pogledao, sigurno bi ga podsetio na pijanistu izgubljenog u nekom budućem svetu bez muzike. Iznad glave mu svira platan kroz koji se katkad ušunja kap kiše iz loše zakrpljenog oktobarskog neba, on se malo promeškolji, uvuče se još dublje u kragnu, odakle mu viri tek kuštrava, zagasitocrna kosa što se mokra povremeno zabelasa na neonskom danu ulične svetiljke. Nečiji koraci promiču toliko blizu njegovih zgrčenih kolena, da se ponekad uplaši da će ga zgaziti, onda se seti da je okružen svojim metalnim vojnicima, pa nastavi da sluša vetar i šljapkanje po barama, sve dok ponovo čvrsto ne zaspi. 

I sanja veliko, mirno more, i veliko, crveno sunce na onom njegovom kraju što se upravo u beskraj prosipa, i peščanu obalu na kojoj se najpre vide dve rumene tačke, jedna se zove dečak, druga se zove devojčica. On ima tanke, dugačke prste, kojima nepogrešivo svira njen pomalo napukao smeh, ona ruke od mahovine i nevidljivu rupicu na malom nosu što se promolio ispod narandžastog šešira. 

"Niko ne svira tako divno kao ti", kaže ona ushićeno.

"Šššššššš", odvraća on.

"Zašto?", pita devojčica, sada već šapatom.

"Da ne probudimo gospodina Zlatića", šapuće dečak, "vidi kako nas je divno odsanjao".

Onda već neuhvatljivim prstima odsvira jedan njen pospani uzdah, a ona mu od svojih mekanih ruku, kao u kakvoj bajci, isplete glavu od kuštrave, zagasitocrne kose što se, još mokra od mora, povremeno zabelasa na crvenoj svetlosti sunca. Onda još malo ćute, pa spavaju na toplom pesku. I sanjaju gospodina Zlatića, na mekanom dušeku, u crnom kaputu, okruženog metalnim vojnicima što ga od hladne jeseni i koraka nepažljivih prolaznika čuvaju.  

 

Duško DOMANOVIĆ

Književnik, Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top