Prevrele katodne cevi, usplahirene rotacije, histerije tezgi i neona, iskeženi bilbordi – samo su crveni fenjeri zavodljivog planetarnog bordela. Ništa nije skriveno – da bi bilo odgonetnuto, sve se naglašava i prostituiše. Vrednosti su ismejane. Tek kutijica šibica ili žvaka, neželjena zamena za kusur u supermarketu. Kič stvarnost koju bi trebalo, po recepturi Markiza de Sada, istucati jednim tučkom i njome namazati zidove nužnika. Ali, svet je takav! Ko ne nauči zavoditi biće žrtva modernosti u kojoj "svaki radnik može da kaže da je kurva, a svaka kurva – da je radnik".

Ako nisi kadar veštinu zavođenja usavršiti i do prstoliza doterati, bolje se pokrij preko glave i ni makac iz kuće. Inače, ostaćeš na začelju reda, konobarice će ti treskati pepeljaru o sto, šalteruše vaditi burek čim te vide, smetlari te škropiti prašinom, a panduri mastiti džepove tvojom crkavicom.

Današnja pedagogija samo bledo odražava činjenicu da mi o čoveku i njegovim potrebama više ne znamo (ili ne treba da znamo) apsolutno ništa. Obrazovanje je i te kako politizovano, ideologizovano i u funkciji nečijih interesa.

Snaga savremenog sveta nije duhovna, već materijalna, a dokazuje se u moći da parališe duh koji bi mogao da ga kritički osmisli. Svaki sistem mora dopustiti kritiku svojih postavki. Mora dopustiti da bude ponovo vrednovan i ponovo osmišljen (ne i obesmišljen). Kao što možemo videti, opstaju kruti, nehumani, automatizovani sistemi, kao što je kapitalistička korporativna ekonomija. Duhovni sistemi poput obrazovanja i nauke na različite se načine (pri)klanjaju ekonomiji. No, ona ne voli da deli. Njoj se služi. Da parafraziram Basaru: “naše” Nacionalsocijalističko Ministarstvo prodalo nas je Svetskoj banci, čiji je bivši kancelar u Beogradu, Sajmon Grej (Simon Gray) još 2009. naložio racionalizaciju, privatizaciju i reformisanje kao preduslov daljeg zaduživanja. Nakon vapaja Ministarstva za novom dozom duga, neumoljiva statistička neoliberalna mašinerija Svetske banke isfabrikovala je izveštaj “Raditi više sa manje”. U ovom “proročkom” radu savetodavno-naredbodavnog karaktera, Sajmon Grej je predložio-naložio smanjenje troškova javnog sektora. A Svetska banka proriče samo ono što može da ostvari. Raditi, dakle, više sa manje. Manje čega?

I nemojte imati iluzija da će se stvar završiti sa Kosovom, briselskom kapitulacijom i njenom “implementacijom”. Tražiće vam non-stop više. (…) Kada jednom popustite, kada lavina jednom krene, kada džemper počne da se para, a suverenitet rasipa, taj proces nema kraja. (…) Ali kada se jednom prepustite vrtlogu koji vas vuče na dno, teško je, a verovatno i nemoguće posle isplivati na obalu ili se dokopati čvrstog tla ispod nogu.

Ovako Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, vidi stanje u Srbiji nakon potpisivanja Briselskog sporazuma. Štaviše, u tekstu “Kada se jednom propustite vrtlogu” (Politika, 28. Maj), sugeriše da već ima indicija da je ovako sumorna prognoza tačna:

Već se čuju tihi glasovi iz Bujanovca, Preševa i nekih mađarskih stranaka u Vojvodini. Sve što, eventualno, danas bude iskamčeno za “zajednicu srpskih opština” na Kosovu, sutra će biti traženo i moraće biti dato albanskoj, mađarskoj, bošnjačkoj i ko zna kojoj drugoj manjini u Srbiji. I niko se neće obazirati na to što su kosovski Srbi, prethodno, od svoje sopstvene vlasti naterani da žive u tuđoj državi.

Vukadinović sofisticiranijim rečnikom govori ono što njegovi siroviji istomišljenici ponavljaju već godinama. Otprilike, da se “komadanje Srbije” neće završiti nezavisnošću Kosova, tj. da će nakon njega istim putem krenuti Vojvodina, Sandžak i Preševska dolina, ostavljajući Srbiju u granicama mitskog “Beogradskog pašaluka”.

Jedan čovek pronašao posao, pa odlučio da, kao svaki pošten nalazač, isti vrati vlasniku. Otišao do obližnjeg javnog preduzeća, te pokucao direktoru na vrata.

- Dobar dan, je li ovo vaš posao? - upita čovek.

- Jeste! Zapravo, nije moj, nego moje svastike, ali to vam je isto, porodična vrednost, znate. Kako ste ga pronašli?! - otpozdravi direktor ushićeno.

- Preko veze - odgovori čovek.

- Bogu hvala i nebesima! Već sam mislio da sam ga zauvek izgubio! A tražio sam ga u svim oglasima sveta! Mogu li nekako da vam se odužim? Jeste li za kaficu? - upita direktor.

- Hvala, ne treba ništa, to je bila moja građanska dužnost - odvrati čovek. Posle je prodao račun za struju upola cene i ceo dan se častio šampitama.