Leva strana tribine

Kada se pomenu reči „navijač“, ,,huligan“, ,,ultras“, ,,tifozi“, obično na pamet prvo padnu svi oni mišićavi, besni momci koje nikako ne želite da sretnete u gradskom prevozu ili kao nepozvane goste na svom rođendanu. Uz njihovu pojavu gotovo uvek se vezuju problemi sa policijom, navijačima suparničkog tabora i korišćenje desničarske, ili, ako više volite, fašističke ikonografije. Ne morate biti ekspert za desni ekstremizam, član neke od nevladinih organizacija, novinar tzv. antisrpskih medija ili diplomirani sociolog da biste se uverili u ove moje tvrdnje. Samo jedan letimičan pogled bačen na „kop“ dovoljan je da se uverite da se u moru zastava, šalova ili transparenata mogu prepoznati svastike različitih oblika i veličina, oznake SS divizija i ostali prateći simboli pomenute ideologije, u zavisnosti od toga koja je zemlja u pitanju. Naravno, nacistički pozdrav, uzdignutu desnu ruku, ne moram posebno da naglašavam. Ti simboli postali su odomaćeni u navijačkoj subkulturi i predstavljaju svakodnevnicu navijačkog folklora, pa nije za čuđenje da niko ne dovodi u pitanje njihovo korišćenje. Osim gore pomenutih eksperata, novinara, aktivista i drugih osvedočenih „izdajnika“. 

Read more...

Risiver

HEHE JESUM LI VAM PRICAO ONO KAD SAM RADIO KABLOVSKU I ODEM U VOJVODE STEPE U SOLITER NA POSLEDNJI SPRAT U GAJBU NEKU DA NAMESTIM RISIVER NEKI LIFT SAV OLUPAN SPRICEVI SLOMLJENA OGLEDALA TREPERI NEONKA JEZIVO SKROZ OTVARA "RIBA" BRKOVI NIJE SE KUPALA GODINU DANA UNUTRA SMRDI ZAPRSKA ONA IMA TU OKO TRIDESET GODINA KAZE OTAC NIJE TU ALI TU SU MACEHA S KOJOM NE PRICA I POLUBRAT MLADJI HAHA I POKAZUJE MI TV EI NIS IZ SEDAMDESET I TRECE JA SE HVATAM ZA STOMAK A ONA KAO NE ZNAM HOCE LI MOCI NA TOM TV AKO NE MOZE ONDA DA PROBAM KOD NJE NA TV KARTICI NA KOMPU HAHA A ISPOD STOLA JOJ PAPIRICI OD CHUNGA LUNGA ZVAKA JBT IMA 15 GOD KAKO SE TO NE ZVACE AUUU REKO SVETOZARE OVO TI JE KRAJ UMRECES U SMRDLJIVOJ PRLJAVOJ GAJBI PENZIONISANOG VOJNOG LICA HAHA PA MI PRICA DA NJENOG OCA ZOVU ZIKA PLOVAK ILI ZIKA PILE JER PRODAJE PILICE NA CRNO NA ULICI SMRZNUTE HAHA ODJEDNOM AAAAAAAAAA KRIK JEZIV KRIIIIK IZ SOBE DO STA JE GDE JE MA NISTA KAZE ONA TO MACEHA BIJE POLUBRATA ONOM DRVENOM ROLNOM OD STARE ROLETNE ONE ZELENE PLATNENE AAA KOJI HOROR KAKO DA SE VADIM JEBO TE BOG KAZEM KOMP TI JE PRESPOR NE MOZE OVDE RISIVER A ONA PA NEMA VEZE BRAT IMA BRZ KOMP KOD NJEGA U SOBI NE JEBENOOO NE I TU ODEMO KOD POLUBRATA U SOBU DECKO CEPA WOW PORED LEZI MACEHA CIRKA RAKIJU I PITA ME OCU LI JEDNU A SOBA KOMORA AUSVIC STYLE AAA SMRAD JEZIV SMRAD LEGNEM POD STO POVEZEM RISIVER RADI PAKUJEM ALAT I BEZIM AAA GADURA ME ZAUSTAVLJA PSUJE BRATA I KAZE MU DA JE SMRAD SRECNI JER CE MOCI DA GLEDA PORNICE A ONA JE OSTALA BEZ KABLOVSKE JER SAM JOJ I ONU SHUGAVU STO JE IMALA POKIDAO DOK SAM POKUSAVAO DA INSTALIRAM RISIVER PITAJU DA CEKAM ZIKU PLOVKA KAO DA POPIJEM KAFU ILI RAKIJU S NJIM SAD CE ON REKO NEKA ZURIM STVARNOO JEZIVOOO BEZIM U ONAJ SMRDLJIVI LIFT I IZVAN SOLITERA LJUBIM BETON NAPOLJU SUNCE ZALAZI SHVATAM DA BOG IMA VISI PLAN ZA MENE DOK NIJE DOZVOLIO DA CRKNEM GORE U ONOM PAKLU KOD ZIKE PILETA ...

Read more...

Gustav

Hologrami nostalgije utisnuti na disk skupa sa nekoliko petominutnih odiseja legendarne mađarske zamlate, danas, po tarifi lokalnog piratskog sineaste, vrede svega stotinak dinara. Kada sam pre nekoliko dana nabasao na Gustava, obradovao sam mu se kao pobratimu u tuđini koga ću ponovo ugostiti... Moja ćerka ga je precrtavala, smejući se njegovoj kosi, a ja sam sledio bledi "tajanstveni plamen".

Svake večeri dvorište se igralo svog egzodusa. Igra se prekidala čim bi neki šmrcavi glasnik objavio da je prošlo sedam. Ustreptale devojčice izlazile bi iz zajedničkih skrovišta, igračke ostajale u prašini, a nedorečene zamisli čekale jutro da se konačno ostvare. Crtani film u 19.15 bio je važniji od svega!

Bučna tevabija bi, dakle, užurbano napuštala bojište i tiskala se uz televizor. U to romantično doba mala, crna kutija (kasnije znana kao zadnjica Nečastivog) bila je totem doma i širila je blage i prijatne energije. Frtalj sata uživanja u crtaću predstavljao je dnevnu dozu iluzije, magnet za fine niti mašte.

Read more...

Sundjer, kreda i sve odreda

Šta kažu, a šta zaista misle profesori

  Streljani bubuljičavim pogledima drhtali su od besa ili nemoći, šamarali vas prekorima i bukvalno, nadimali se od želje da ukažu na pravi put – ne bi li vam što pre videli leđa. Vršili su torture, ali i molili za milost; lovili greške, pa bili ulovljeni u njima, terali vas da učite i učili vas da se terate. Vodali su vas po hotelima perolake D kategorije, skidali s vinjaka (ili razrednih šmizli) da vas popnu na bine i zidne novine. Presretali su vam matorce po haustorima, pa im vrdajući saopštavali da su umesto anđelčića zapatili kretena. Sa svojim demode manirima (ledene trajne, podgrejane pridike, zulufi i zulumi, prsluci, čarape boje senfa) – bili su tako dirljivo senilni. I najbitnije, kad god ih oborite, ustajali su da nastave borbu... Ali, da li ste ikad slutili šta su stvarno mislili o vama?

Read more...

Čovek prosto pobrljavi kad se nađe u ...

Čovek prosto pobrljavi kad se nađe u Kikindi.

A bilo je: da li da ustanem ili da odustanem? To je, inače, pitanje koje postavljam sebi već pune dve godine. Ali, dobro, to nije tema, bar ne sad...

Ipak ustanem, znajući da me čeka sto sati jahanja do tamo. S obzirom da nemam muziku u autu, sita se ispričam sama sa sobom, tako da kod krajnjeg kupca dođem promukla, često i nema, pa onda sledi pantomima. Možete zamisliti kako pantomimom objasniti i prodati - konjski balsam i balsam od đavolje kandže. Strašno... (komercijala će to razumeti).

E, sada... slede razlozi ZA i PROTIV odlaska u Kikindu.

Read more...

Čovjek novog vala (I dio)

Od New York Dollsa do Šarla Akrobate

Prije trideset godina unazad, negdje oko 2735. godine ad urbe condita, bio sam kao relativno mali klinac (3. razred osnovne škole) zaražen tada najglasovitijom heavy metal trojkom: AC/DC, Kiss i Iron Maiden. Sjećanje je na trenutke izbrisano. Jedan posjet malom gradiću Ninu, povezao me neraskidivo s Azrom, a preko nje i Novim valom. Pregledavajući kolekciju kaseta (ne znam ni točno kad ni gdje niti čija je kolekcija bila) naišao sam na kasetu na kojoj su nekakva tri lika bila slikana pored slike (što je na slici bilo, nije bilo prepoznatljivo). Valjda sam duže vrijeme držao i proučavao tu kasetu. Na kraju sam je, opet ne znam zašto, dobio s napomenom kako „je to neki Ninjanin i njegov bend“. Zaluđen heavy metalom, radovao sam se poklonu jer mi je pružao priliku da preko ove kasete snimim nešto „stvarno dobro“. Slučajnost je to, da sam umjesto presnimavanja najprije poslušao tu kasetu. Ništa mi nije bilo jasno, kako nešto što nije heavy metal može pasati mojim ušima, kako? To je bilo prvo suočavanje s činjenicom da postoji dobra glazba i izvan metala. Bila je to kaseta, album „Singl Ploče“, koju još uvijek, ne presnimljenu, imam negdje u neredu svoje prošlosti.

Još uvijek odan metalu, ta kaseta me je neodvojivo povezala s Novim valom, punkom i ostalim ljepotama nastalim u okviru iskonskog rock n’ rolla. Povezala me s neslućenim dubinama iskrene glazbe i umjetničkog izražaja. Iako u radu neću tematizirati rad Johhny Štulića, smatram kako je on uz Petra Zoranića, najveći ime koje je rođenjem ili podrijetlom povezano s gradom Ninom.

Read more...

Plava ptica

U potrazi za Blagom u srebrnom jezeru prepešačili smo Breg svetlosti, prošli Kroz pustinju i prašumu, usput izbegavajući sve zamke koje su pred nas stavljali Lovci vukova, Sin lovca na medvede, Sibirski lovac, Osvetnik prašume. Nije bilo preporučljivo predugo zadržavanje U dolini smrti, a posebno brzo kroz nju je prolazio Karavan za Oregon, putujući Tamo daleko, preko reke.

Read more...

Uspon bizarnosti

SENZACIONALNO!!! ŠOKANTNO!!! BIZARNO!!! BIZARNO. 'Ajmo o bizarnom. Reč bizarno, obično uokvirena u fluorescentno-drečave ramove, kao čupavac iz kutije iskače iz vaskolikih medija. Zajedno sa svojim pandanima ,,senzacionalnim“ i ,,šokantnim“ treba da prodrma svest prosečnog srpskog građanina (uh!) i da mu skrene misli sa njegovog ,,nebizarnog“ života (uh uh!). Sve vrvi od toga i ne treba puno tražiti. ,,Vanzemaljci posetili salaš u Kikindi“, ,,Ukrao most težak 2 tone i prodao ga za 300 eura”, ,,Uklesao vaginu na nadgrobnu ploču”… Istina, nije to samo naša ekskluziva. Hvala bogu da postoji neka ludost, a da joj poreklo nije isključivo ovdašnje. Sad dođe skoro pa lakše. Bar tako smo deo ,,sveta“. Iz njega nam dolaze i sledeća važna obaveštenja: ,,Liže lutke u ženskom trikou“, ,,Muzika od ptičijeg izmeta“, ,,Fudbaler proglasio smrt nepostojeće devojke“, ,,Norvežani silovali most uz srpsku muziku”, ,,Umro pošto je pobedio u takmičenju jedenja bubašvaba”, ,,Boji se da će je WC šolja progutati”... Kada se tome dodaju bizarni sportovi, rekordi, statistike, performansi, trke beba, trke na štiklama sa slavnim padovima učesnica, vidimo da postoje respektabilni napori da se probiju granice ludosti, u čemu je čovečanstvo uvek imalo uspeha.

Read more...

(Ne)mogući Džoni Štulić

Već prilično dugo traje priča o povratku Džonija Štulića na ove prostore i dilema o tome da li će opet koncertirati. Izuzev kratkog boravka u Beogradu 1995. godine, zbog promovisanja prevoda Homerove Ilijade, njega na ovim prostorima fizički i koncertno nema od 1991. godine. Od njegovog poslednjeg dolaska prošlo je, dakle, skoro 18 godina. Za to vreme, rasla je popularnost njegove muzike, čemu je na specifičan način doprinelo upravo i pomenuto odsustvo. Ono što je počelo sredinom devedesetih, doživelo je svoju ekspanziju u dvehiljaditim. Nebrojeni koncerti u čast Azri, cover bendovi, nekoliko knjiga i dokumentaraca, pa čak i mesto u pojedinim školskim udžbenicima, sve to je samo deo onoga što je dovelo do toga da Štulić danas ima gotovo status polubožanstva. Kritičari koji su ga, posebno u osamdesetim, pratili sa jetkim zamerkama pali su u zaborav, a ostalo je skoro jednodušno mišljenje da Štulićeva muzika predstavlja neospornu umetničku vrednost. Njegovim povratkom bave se i političari. Stvar prestiža postalo je koja će mu od bivših republika, sada država, dati pasoš. Sam Štulić se relativno retko oglašava u medijima, a  novinarska pitanja se uglavnom odnose na to kada će opet doći i svirati. U odgovorima na njih on se dovija na razne načine, od štoserskih pokušaja skidanja tih pitanja s dnevnog reda do umanjivanja značaja svog povratka. Natezanju oko povratka najmanje je kriv Štulić. To zasigurno nije ni marketinški trik ni hir ovog umetnika. Nesumnjivo da je njegova nelagoda mnogo dublja. Štulićev povratak razlikuje se od povratka drugih umetnika posle balkanskih ratova. Čini se da je njegova karijera jedna od pametnije vođenih karijera na ovim prostorima (svakako izuzetno neobična), pa je o tome reč i onda kad je prestao sa javnim sviranjem. Štulićev nedolazak sasvim sigurno ima veze sa brigom za karijeru i očuvanjem harizmatičnog statusa koji je sasvim zasluženo stekao, ali i sa željom da izbegne mogućoj manipulaciji i postane kao većina drugih na sceni. Verujem da su dva ključna razloga njegovog odsustva vezana, pre svega, za gubljenje vere u društvenu moć muzike, kako ju je nekad shvatao, a posebno za ono što se događalo na ovim prostorima od 1990. godine. Zato je vredno pažnje to kako se na primeru jednog čoveka prelama nešto mnogo opštije.

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top